DjomlaKS
2021-04-04T11:23:29Z
Originally Posted by: cayman 

Gadi mi se Babić vrlo često, al ne kužim kaj tu nije jasno. Ova puretina Markotićka mjesecima ljude jebe u glavu i sere o okupljanjima i onda sama predvodi jedno takvo. Na čelu je tog stožera i radi kontra onog kaj propagira. To je bit[/quote]

Pročitat tekst do kraja. Dakle, krivi su Markotićka te Bandića i Tuđmanov sprovod(sve sto Babiću ne paše)...a o okupljanjima za Balaševića ni riječi?? Od tisuću indexovih članaka o Balaševiću, jesu li ijednom spomenuli mjere za koronu?
Ne radi se ovdje ni o Martićki, ni o Balaševiću, nego od dvostrukim licemjernim mjerilima lika kojem se neki dive, i smatraju ga iskrenim.
S obzirom da na iste ima jako velik utjecaj, treba mu non stop skakat na glavu.

Stipe
2021-04-07T21:17:19Z
Originally Posted by: e.peace 

Originally Posted by: Stipe 

Sretan ti put!

Što ima zanimljivo u Sarajevu?


-Stipe



Ja sam inače iz Konjica na pola puta Sarajevo-Mostar .
U četvrtak idem za Sarajevo imam neki sastanak ,javim se s utiscima 😁
Pozz Stipe ako nailazio na rafting na Neretvi javi se ...



Deal. :)


-Stipe

Seven
2021-04-08T08:22:45Z
Ima li u HR opozicije i nekog revolucionara , vođe , sposobnog da bude prijetnja korupciji . Kratak odg je da nema . Ali pošto je povijest učiteljica života hajdemo vidjeti neke primjere velikih heroja slobode . Oliver Cromwel je rekao da je rat veliko zlo , ali nekad je prijeko potreban za oslobodjenje od tiranije . Čovjeka su čuvali 150 osobnih čuvara , jer se ZAISTA zamjerio sistemu . Pernara jeli čuva itko ? Vilibora ? Ove lažne opozicije novije , rastu kao gljive poslije kiše , a sve je to isto ništa novo i ništa bolje nego ono staro ?Sve su to momci puni ko brod koji su se dobro uhljebili i neće im pasti dlaka sa glave . Oliver Cromwel je poginuo , Zrinski je poginuo , Zrinski čitava obitelj i generacije kasnije svi su poslije njega tragično završili , svi potomci i izbrisana je ta obitelj , Austrijsko- Vatikanske snage nisu dopustile da Hrvati budu slobodan narod , nego sluge . Zrinski je mrzio Vatikan i kačio se sa Kaptolom stalno , mrzili su ga na austrijskom dvoru radi toga , odani vatikanski carevi , jer papa je izabirao vladara Europe . Starčević Pater Patria , kao veliki Oktavian u Res Publici , otac domovine , Starčević je mrzio kler , radikalni antiklerikalist . SVI veliki Hrvati su takvi bili . Prosječan ZG , Istrijan , urbani dalmatinac čak , svi su istog mišljenja , da je vatikanski utjecaj tiranija i zlo u srži . Hercegovac pridošlica će reći da je vatikanski utjecaj pozitivan , a svaka kritika na vatikan je nehrvatska , četnička i sl. A koštali su nas ti Hercegovci ( dio Hercegovaca odan Crkvi , ne msm na sve hercegovce ! ) više štete nego četnici ! U starom Rimu braća Grachi su išli napraviti reformu i bili ubijeni mučki .
Gates je bio mali digitalni kameleon koji je postao komodski varan epidemiologije .
Mate 2
2021-04-09T16:59:07Z
Originally Posted by: Seven 

Ima li u HR opozicije i nekog revolucionara , vođe , sposobnog da bude prijetnja korupciji . Kratak odg je da nema . Ali pošto je povijest učiteljica života hajdemo vidjeti neke primjere velikih heroja slobode . Oliver Cromwel je rekao da je rat veliko zlo , ali nekad je prijeko potreban za oslobodjenje od tiranije . Čovjeka su čuvali 150 osobnih čuvara , jer se ZAISTA zamjerio sistemu . Pernara jeli čuva itko ? Vilibora ? Ove lažne opozicije novije , rastu kao gljive poslije kiše , a sve je to isto ništa novo i ništa bolje nego ono staro ?Sve su to momci puni ko brod koji su se dobro uhljebili i neće im pasti dlaka sa glave . Oliver Cromwel je poginuo , Zrinski je poginuo , Zrinski čitava obitelj i generacije kasnije svi su poslije njega tragično završili , svi potomci i izbrisana je ta obitelj , Austrijsko- Vatikanske snage nisu dopustile da Hrvati budu slobodan narod , nego sluge . Zrinski je mrzio Vatikan i kačio se sa Kaptolom stalno , mrzili su ga na austrijskom dvoru radi toga , odani vatikanski carevi , jer papa je izabirao vladara Europe . Starčević Pater Patria , kao veliki Oktavian u Res Publici , otac domovine , Starčević je mrzio kler , radikalni antiklerikalist . SVI veliki Hrvati su takvi bili . Prosječan ZG , Istrijan , urbani dalmatinac čak , svi su istog mišljenja , da je vatikanski utjecaj tiranija i zlo u srži . Hercegovac pridošlica će reći da je vatikanski utjecaj pozitivan , a svaka kritika na vatikan je nehrvatska , četnička i sl. A koštali su nas ti Hercegovci ( dio Hercegovaca odan Crkvi , ne msm na sve hercegovce ! ) više štete nego četnici ! U starom Rimu braća Grachi su išli napraviti reformu i bili ubijeni mučki .



Jako dobar komentar, samo se ne slažem sa ulogom Cromwella, Zrinskih i Starčevića, oni su svi bili sastavni dio režima, evo Cromwella je bio pripanika rivalne masonske struje, Zrinski i Frankopani su bili velikomađari i pregovarali su sa Habsburgovcima zbog trgovine stokom, a ne zbog hrvatskog naroda, a Starčević je isto radio masonsku simboliku i pomagao je pri ubojstvu Kvaternika u Rakovačkoj buni, a glavni protivnici Rakovačke bune su bili naravno Vatikan i Austro-Ugarska.

Seven
2021-04-10T06:36:04Z
Originally Posted by: Mate 2 

Originally Posted by: Seven 

Ima li u HR opozicije i nekog revolucionara , vođe , sposobnog da bude prijetnja korupciji . Kratak odg je da nema . Ali pošto je povijest učiteljica života hajdemo vidjeti neke primjere velikih heroja slobode . Oliver Cromwel je rekao da je rat veliko zlo , ali nekad je prijeko potreban za oslobodjenje od tiranije . Čovjeka su čuvali 150 osobnih čuvara , jer se ZAISTA zamjerio sistemu . Pernara jeli čuva itko ? Vilibora ? Ove lažne opozicije novije , rastu kao gljive poslije kiše , a sve je to isto ništa novo i ništa bolje nego ono staro ?Sve su to momci puni ko brod koji su se dobro uhljebili i neće im pasti dlaka sa glave . Oliver Cromwel je poginuo , Zrinski je poginuo , Zrinski čitava obitelj i generacije kasnije svi su poslije njega tragično završili , svi potomci i izbrisana je ta obitelj , Austrijsko- Vatikanske snage nisu dopustile da Hrvati budu slobodan narod , nego sluge . Zrinski je mrzio Vatikan i kačio se sa Kaptolom stalno , mrzili su ga na austrijskom dvoru radi toga , odani vatikanski carevi , jer papa je izabirao vladara Europe . Starčević Pater Patria , kao veliki Oktavian u Res Publici , otac domovine , Starčević je mrzio kler , radikalni antiklerikalist . SVI veliki Hrvati su takvi bili . Prosječan ZG , Istrijan , urbani dalmatinac čak , svi su istog mišljenja , da je vatikanski utjecaj tiranija i zlo u srži . Hercegovac pridošlica će reći da je vatikanski utjecaj pozitivan , a svaka kritika na vatikan je nehrvatska , četnička i sl. A koštali su nas ti Hercegovci ( dio Hercegovaca odan Crkvi , ne msm na sve hercegovce ! ) više štete nego četnici ! U starom Rimu braća Grachi su išli napraviti reformu i bili ubijeni mučki .



Jako dobar komentar, samo se ne slažem sa ulogom Cromwella, Zrinskih i Starčevića, oni su svi bili sastavni dio režima, evo Cromwella je bio pripanika rivalne masonske struje, Zrinski i Frankopani su bili velikomađari i pregovarali su sa Habsburgovcima zbog trgovine stokom, a ne zbog hrvatskog naroda, a Starčević je isto radio masonsku simboliku i pomagao je pri ubojstvu Kvaternika u Rakovačkoj buni, a glavni protivnici Rakovačke bune su bili naravno Vatikan i Austro-Ugarska.



Ma kakvi , msm da su bili baš heroji i pravednici . To je definitivno ona lažna priča da su svi masoni , tako mi kažu neki fanatični ljudi da je Bach , Mozart , Haydn itd itd bili masoni , i da će oni radije slušati rokiju i sl. , nema veze što je klasika najbolja , svi klasičari kao bili masončine . Svi su bili pederi umjetnici od slikara do pisaca . To je ta priča svi su velikani bili masoni , pederi , sotonisti .. samo je mali balkanski čovjek dobar , karakteran , velik zaista i uistinu 😃 . U to doba Mozarta je bilo normalno za katolike da budu i masoni ako su uspješni . Mozart vjerovatno je bio suprotnost nego šta ga filmovi prikazuju ! Čovjek je bio moralan kršćanin , njegovi citati to potvrduju , čovjek je bio za Boga i pobožan . Bacha zovu Peti Evanđelist , kakav mason to su podmetanja , svaki naslov svake pjesme totalno kršćanski biblijski naziv , čovjek kao da je pjesmaricu crkvenu pisao ..Haydn kaže kad je radio The Creation da bi ga Bog svako malo inspirirao da klekne i ispovjedi se , jer je to što radi sveto i posvećeno Bogu i da će biti veliko djelo .

Velik je Zrinski bio , novi Leonida su ga zvali kraljevi Europe . Da suradjivao je sa protestantima gore sa Mađarima jer je i sam bio protestant i sponzorirao tiskanje Biblije po HR i htio protestantsku Hrvatsku . Protestantizam je dobra ideja , ali je teško da zaživi u praksi . Protestantizam je da nemaš kralja ni papu , da imaš slobodu naroda , da imaš de-centraliziranu religiju i politiku . Naravno da to neće biti u praksi 😃 . Ali nije samo Zrinski naše gore list . Hrvati su dali mnoge reformatore , tko zna koje sve velikane je npr. Venecijanska mletačka inkvizicija pobila tokom stoljeća ! Bio je tako i slavni i možda najveći reformator Europe , naše gore list , iz Istre - Matija Vlačić Ilirik , koji je u Njemačkoj kasnije bio velik i priznat . Jednog Melanchtona je ukorio i osramotio , da je mlak i otpao od borbe za istinu . Luther je isto kompromitirao , suradjivao sa kraljevima i progonio 'heretike' medju reformiranim kršćanima . Velik je bio Vlačić Ilirik , jedan od najvećih europskih boraca za istinu i slobodu svih vremena .


Gates je bio mali digitalni kameleon koji je postao komodski varan epidemiologije .
Mate 2
2021-04-10T12:11:28Z
Originally Posted by: Seven 

Originally Posted by: Mate 2 

Originally Posted by: Seven 

Ima li u HR opozicije i nekog revolucionara , vođe , sposobnog da bude prijetnja korupciji . Kratak odg je da nema . Ali pošto je povijest učiteljica života hajdemo vidjeti neke primjere velikih heroja slobode . Oliver Cromwel je rekao da je rat veliko zlo , ali nekad je prijeko potreban za oslobodjenje od tiranije . Čovjeka su čuvali 150 osobnih čuvara , jer se ZAISTA zamjerio sistemu . Pernara jeli čuva itko ? Vilibora ? Ove lažne opozicije novije , rastu kao gljive poslije kiše , a sve je to isto ništa novo i ništa bolje nego ono staro ?Sve su to momci puni ko brod koji su se dobro uhljebili i neće im pasti dlaka sa glave . Oliver Cromwel je poginuo , Zrinski je poginuo , Zrinski čitava obitelj i generacije kasnije svi su poslije njega tragično završili , svi potomci i izbrisana je ta obitelj , Austrijsko- Vatikanske snage nisu dopustile da Hrvati budu slobodan narod , nego sluge . Zrinski je mrzio Vatikan i kačio se sa Kaptolom stalno , mrzili su ga na austrijskom dvoru radi toga , odani vatikanski carevi , jer papa je izabirao vladara Europe . Starčević Pater Patria , kao veliki Oktavian u Res Publici , otac domovine , Starčević je mrzio kler , radikalni antiklerikalist . SVI veliki Hrvati su takvi bili . Prosječan ZG , Istrijan , urbani dalmatinac čak , svi su istog mišljenja , da je vatikanski utjecaj tiranija i zlo u srži . Hercegovac pridošlica će reći da je vatikanski utjecaj pozitivan , a svaka kritika na vatikan je nehrvatska , četnička i sl. A koštali su nas ti Hercegovci ( dio Hercegovaca odan Crkvi , ne msm na sve hercegovce ! ) više štete nego četnici ! U starom Rimu braća Grachi su išli napraviti reformu i bili ubijeni mučki .



Jako dobar komentar, samo se ne slažem sa ulogom Cromwella, Zrinskih i Starčevića, oni su svi bili sastavni dio režima, evo Cromwella je bio pripanika rivalne masonske struje, Zrinski i Frankopani su bili velikomađari i pregovarali su sa Habsburgovcima zbog trgovine stokom, a ne zbog hrvatskog naroda, a Starčević je isto radio masonsku simboliku i pomagao je pri ubojstvu Kvaternika u Rakovačkoj buni, a glavni protivnici Rakovačke bune su bili naravno Vatikan i Austro-Ugarska.



Ma kakvi , msm da su bili baš heroji i pravednici . To je definitivno ona lažna priča da su svi masoni , tako mi kažu neki fanatični ljudi da je Bach , Mozart , Haydn itd itd bili masoni , i da će oni radije slušati rokiju i sl. , nema veze što je klasika najbolja , svi klasičari kao bili masončine . Svi su bili pederi umjetnici od slikara do pisaca . To je ta priča svi su velikani bili masoni , pederi , sotonisti .. samo je mali balkanski čovjek dobar , karakteran , velik zaista i uistinu 😃 . U to doba Mozarta je bilo normalno za katolike da budu i masoni ako su uspješni . Mozart vjerovatno je bio suprotnost nego šta ga filmovi prikazuju ! Čovjek je bio moralan kršćanin , njegovi citati to potvrduju , čovjek je bio za Boga i pobožan . Bacha zovu Peti Evanđelist , kakav mason to su podmetanja , svaki naslov svake pjesme totalno kršćanski biblijski naziv , čovjek kao da je pjesmaricu crkvenu pisao ..Haydn kaže kad je radio The Creation da bi ga Bog svako malo inspirirao da klekne i ispovjedi se , jer je to što radi sveto i posvećeno Bogu i da će biti veliko djelo .

Velik je Zrinski bio , novi Leonida su ga zvali kraljevi Europe . Da suradjivao je sa protestantima gore sa Mađarima jer je i sam bio protestant i sponzorirao tiskanje Biblije po HR i htio protestantsku Hrvatsku . Protestantizam je dobra ideja , ali je teško da zaživi u praksi . Protestantizam je da nemaš kralja ni papu , da imaš slobodu naroda , da imaš de-centraliziranu religiju i politiku . Naravno da to neće biti u praksi 😃 . Ali nije samo Zrinski naše gore list . Hrvati su dali mnoge reformatore , tko zna koje sve velikane je npr. Venecijanska mletačka inkvizicija pobila tokom stoljeća ! Bio je tako i slavni i možda najveći reformator Europe , naše gore list , iz Istre - Matija Vlačić Ilirik , koji je u Njemačkoj kasnije bio velik i priznat . Jednog Melanchtona je ukorio i osramotio , da je mlak i otpao od borbe za istinu . Luther je isto kompromitirao , suradjivao sa kraljevima i progonio 'heretike' medju reformiranim kršćanima . Velik je bio Vlačić Ilirik , jedan od najvećih europskih boraca za istinu i slobodu svih vremena .



Da su oni planirali pobunu protiv Habsurške Monarhije, zar bi oni stvarno nasjeli na poziv cara da idu u Beč tražiti "pokajanje", tu se radilo o pregovorima za prodaju stoke, kakva Hrvatska država, oni su bili velikomađari i željeli su krnju Veliku Mađarsku (Ugarsku) bez Habsburgovaca, a ne da oslobode Hrvate. Protenstantizam je isto kršćanstvo, koje je dio abrahamskih religija, znači ista stvar u drugom pakiranju. Mozart, Bach i plemići su morali biti dio režima, inače oni ne bi dogurali nigdje, i to je činjenica. Venecija i Rim su uvijek bili glavni neprijatelj hrvatskog naroda, a upravo je biskup koji je bio za Habsburgovce navukao Frankopane i Zrinske u Beč za pregovore, a naravno vatikan (namjerno malim slovom) je onda dobio njihove posjede. Da su oni stvarno spremali pobunu protiv Habsburgovaca, ne bi njihove žene primile austrijske vojne posade, nahranile ih, i onda oni došli i opljačkali i uništili sve. Taj Martin Luther da je bio ikakva opozicija svjetskom režimu, vatikan bi ga odmah spalio na lomači, ne bi on okolo privlačio plemstvo i kraljeve na svoju stranu.

Bronson0
2021-04-10T16:24:51Z
Aha znaci ko god je uspio dio je rezima. Da, mozartove i bachove skladbe su kurac, da nisu bili dio sistema niko nebi cuo za njih.
Mate 2
2021-04-10T16:35:24Z
Originally Posted by: Bronson0 

Aha znaci ko god je uspio dio je rezima. Da, mozartove i bachove skladbe su kurac, da nisu bili dio sistema niko nebi cuo za njih.



Netočno. Imali su oni prekrasnu glazbu, ogroman talent i vještine, jedni su od najvećih, ako ne i najveći skladatelji svih vremena, ali kako bi Mozart bio pozvan kod carskog vice-kancelara i kod carice Marije Tereze da nije bio umrežen, kako bi Bach bio dvorski glazbenik vojvode Johana III. Weimarskog i bio financiran od princa Leopolda, da naravno vještine su tu isto imale presudnu ulogu, ali nema ničeg bez veza, poznanstava, moći i utjecaja, tako je bilo otkad je vijeka i svijeta.

hamush
2021-04-10T18:28:03Z
Originally Posted by: Mate 2 

Originally Posted by: Bronson0 

Aha znaci ko god je uspio dio je rezima. Da, mozartove i bachove skladbe su kurac, da nisu bili dio sistema niko nebi cuo za njih.



Netočno. Imali su oni prekrasnu glazbu, ogroman talent i vještine, jedni su od najvećih, ako ne i najveći skladatelji svih vremena, ali kako bi Mozart bio pozvan kod carskog vice-kancelara i kod carice Marije Tereze da nije bio umrežen, kako bi Bach bio dvorski glazbenik vojvode Johana III. Weimarskog i bio financiran od princa Leopolda, da naravno vještine su tu isto imale presudnu ulogu, ali nema ničeg bez veza, poznanstava, moći i utjecaja, tako je bilo otkad je vijeka i svijeta.



LOLOLOL. Mate - strucljak za rodijacke veze i poznanstva iz srednjeg vjeka, baroka i renesanse...
Black Arrow
2021-04-10T22:36:53Z
Originally Posted by: hamush 

Originally Posted by: Mate 2 

Originally Posted by: Bronson0 

Aha znaci ko god je uspio dio je rezima. Da, mozartove i bachove skladbe su kurac, da nisu bili dio sistema niko nebi cuo za njih.



Netočno. Imali su oni prekrasnu glazbu, ogroman talent i vještine, jedni su od najvećih, ako ne i najveći skladatelji svih vremena, ali kako bi Mozart bio pozvan kod carskog vice-kancelara i kod carice Marije Tereze da nije bio umrežen, kako bi Bach bio dvorski glazbenik vojvode Johana III. Weimarskog i bio financiran od princa Leopolda, da naravno vještine su tu isto imale presudnu ulogu, ali nema ničeg bez veza, poznanstava, moći i utjecaja, tako je bilo otkad je vijeka i svijeta.



LOLOLOL. Mate - strucljak za rodijacke veze i poznanstva iz srednjeg vjeka, baroka i renesanse...



Hamush ja mislim i tvrdim da jedan administrator ne bi trebao na taj nacin da komunicira sa svojim userima... 🙂
hamush
2021-04-10T23:34:59Z
Originally Posted by: Black Arrow 

Originally Posted by: hamush 

Originally Posted by: Mate 2 

Originally Posted by: Bronson0 

Aha znaci ko god je uspio dio je rezima. Da, mozartove i bachove skladbe su kurac, da nisu bili dio sistema niko nebi cuo za njih.



Netočno. Imali su oni prekrasnu glazbu, ogroman talent i vještine, jedni su od najvećih, ako ne i najveći skladatelji svih vremena, ali kako bi Mozart bio pozvan kod carskog vice-kancelara i kod carice Marije Tereze da nije bio umrežen, kako bi Bach bio dvorski glazbenik vojvode Johana III. Weimarskog i bio financiran od princa Leopolda, da naravno vještine su tu isto imale presudnu ulogu, ali nema ničeg bez veza, poznanstava, moći i utjecaja, tako je bilo otkad je vijeka i svijeta.



LOLOLOL. Mate - strucljak za rodijacke veze i poznanstva iz srednjeg vjeka, baroka i renesanse...



Hamush ja mislim i tvrdim da jedan administrator ne bi trebao na taj nacin da komunicira sa svojim userima... :-)



LOL.
Seven
2021-04-11T09:07:37Z
Piše Miloš Bogdanović

Dok danas živimo u svijetu političke korektnosti, gde se kritika greha shvata kao izvor nemira, protestantske narode je od XVI do XIX veka odlikovao ovakav duh samokritike, kakav Ljubomir Nenadović zapaža kod Nemaca i Engleza kao protestanata i poredi ih sa duhom Francuza (katolika):
"Nijedan narod ne izobličava sam svoje nedostatke i pogreške tako oštro kao Nemci. Francuz i same svoje pogreške hvali i lepom bojom prevlači. Nemac se i o svojim vrlinama sumnja i o njima skromno govori. Francuz, kada hvali svoj narod, on bira samo lepe reči. Francuska je sunce na nebu. Englez nigda vam ne hvali svoj narod; drži da mu nije potrebno dokazivati da je sunce svetlo. Nemac, za svaku nesreću koja postigne njega ili njegovu zemlju, krivi samo sebe. Francuz svagda obara krivicu na drugoga. Englez ne krivi nikoga, on ćuti, kao narod koji čita mnogo Bibliju, nalazi, da su to sve putevi Božjeg proviđenja, kojima se mora proći, pa bili oni uglađeni ili trnoviti.” (Ljubomir Nenadović, Sabrana dela)
No, krajem XIX veka dekadencija savremenog čoveka u hedonizam, učinila je neprikladnim i nepristojnim duh dobronamerne kritike i samokritike. Tako je politička korektnost uništila preduslov objektivnog demokratskog odlučivanja - javno mnjenje. U to vreme više nije bilo moderno govoriti o sebi kao grešnom, pa kada su ljudi prestali sa samokritikom koja je uslov odgovornog bitisanja, javila se jaka potreba za žutom štampom i vaskrsao je rasizam. Kada čovek više ne gleda u uzore iznad sebe da bi se ka njima menjao i napredovao, on onda zbog nečiste savesti mora da spusti pogled ispod sebe, da bi, baveći se prizorima koji su nazadni, sebe tešio i umirivao svoju savest da ima gorih od njega samog. Javne diskusije koje su u XVIII i XIX veku postojale po kafanama i salonima, prestale su tada da se bave gorućim životnim pitanjima, i pretvorila su se u mesta za zabavu. Popularni prosvetiteljski časopisi toga vremena (Tatler, Guardian, ...) koji su se dotle bavili pitanjima vaspitanja dece, problema alkoholizma, itd, pretvorili su se u trač štampu.
Danas su sva bitna pitanja tabuizirana i ljudi su postali do te mere nezreli za svaki moralni ukor, da se svaka kritika koja bi čoveka učinila svesnim potrebe za reformom motiva srca proglašava izvorom nemira i atakom na ljudsku ličnost jer je zapravo kritika velikog i razmaženog ljudskog Ega. Kao u srednjem veku, ljudi se osećaju ugroženo od strane kritičkog mišljenja i jedva bi dočekali da država represivnim putem ućutka svaki glas koji bi mogao da raskrinka njegove mehanizme samoobmane i da probudi njihovu ugušenu savest.
Zbog svega navedenog, možemo slobodno reći da je savremena zapadna demokratija pod velikim znakom pitanja, jer ljudi koji više nisu sposobni da na sebe preuzmu odgovornost objektivnog razmišljanja, diskutovanja i odlučivanja, nisu imuni na manipulaciju preko svojih sopstvenih slabosti karaktera i preko sopstvene neodgovornosti mišljenja. Da bi čovek mogao objektivno da sudi o bilo kom važnom pitanju, on mora svakodnevno da se bori protiv svojih slabosti karaktera koje ga čine subjektivnim u traženju odgovora na pitanje - šta istina zaista jeste. On mora da pobeđuje svoju sujetu, megalomaniju, gordost, bunt prema autoritetima, mržnju, zavist, sumnjičavost, potrebu da se odriče svoje odgovornosti i da je prebacuje na druge, i druge grehe. Ako te slabosti ne pobeđuje, on će preko njih biti izmanipulisan. Zato se ne može govoriti o funkcionisanju demokratije ako taj uslov nije ispunjen. To je razlog zašto ni grčka demokratija nije uspešno funkcionisala. Grčki filozof Protagora (486 - 411) je zapazio problemom narodne neprosvećenosti: "Što se tiče naroda, on ništa ne vidi, nego samo ponavlja ono što mu vođe kažu." (Protagora 3,17)
O značaju Jevanđelja za tekovine slobode i demokratije Habermas tvrdi sledeće:
"Univerzalistički egalitarizam, od kojeg su potekli ideali slobode i kolektivni život u solidarnosti, autonomno vođenje života i emancipacija, individualna moralnost savesti, ljudska prava i demokratija, jesu direktno nasleđe Judejske etike pravde i Hrišćanske etike ljubavi. ... Do danas, ne postoji alternativa tome." (Jirgen Habermas - "Vreme Tranzicija", Politi Press, 2006, str 150-151)
Zato što je protestantizam, uzdizanjem Jevanđelja navodio ljude da na sebe preuzmu odgovornost za sopstveno mišljenje i odlučivanje, i borbu protiv ličnih greha proglasio uslovom svakog blagoslova, moderna demokratija se pojavila isključivo u protestantskim narodima. U Wikipediji pod pojmom "Demokratija" čitamo o poreklu moderne demokratije insert iz Bertesmanovog leksikona:
"Moderna demokratija izrasla je najpre iz kalvinističkih ubeđenja 17. veka, posebno u Škotskoj, Engleskoj i Holandiji..." (Bertelsmann Leksikon, 1997)
No, pokušaj neprotestantskih naroda da kopiraju protestantska društvena uređenja, bez unutrašnje reforme mentaliteta naroda, rezultuje zloupotrebom demokratskih sloboda i nastajanjem anarhije, što odmah potom desničarske snage koriste kao izgovor za uvođenje svojih diktatura.
"Reformacija je unapredila narode koji su je usvojili, omogućavajući im da osnuju slobodne institucije, dok katolicizam vodi do despotizma ili anarhije, a često naizmenično do jednog i drugog. Demokratska vlada je prirodna vlada protestantskih naroda. Despotska vlada je u prirodi katoličkih naroda. ... Protestanti poštuju i zakon i autoritet. Katolici, nesposobni i da osnuju slobodu, i da žive bez nje, čine despotizam neophodnim... Kada zlo dostigne svoj vrhunac, zemlja oscilira između anarhije i despotizma, iscrpe svu svoju snagu u borbi nepomirljivih stranaka. ... Samo potpunim potčinjavanjem Rimu, kao što je ranije bio slučaj sa Španijom, a sada sa Tirolom, oni žive u miru. Ako pokušaju da se oslobode, oni teško mogu izbeći anarhiju. ... Verujem da je uzrok sledeći. Regulisana sloboda nije moguća bez dobrog morala." (Protestantism and Catholicism in their bearing upon the Liberty and Prosperity of Nations, By Emile De Laveleye, 1876. page 30, 31, 52,)
"Želeći da uspostave federativni sistem, Meksikanci su uzeli kao uzor i gotovo potpuno preslikali savezni ustav svojih suseda Angloamerikanaca. Ali prenoseći kod sebe slovo zakona, nisu mogli istovremeno da prenesu i duh koji mu uliva život. ... Meksiko bez prestanka zapada iz anarhije u vojni despotizam, i iz vojnog despotizma u anarhiju. ... U kojem se delu sveta mogu naći plodnije pustinje, veće reke, neiscrpnija a nenačeta bogatstva nego u Južnoj Americi? Međutim, Južna Amerika ne može da podnese demokratiju. ... Španci i Portugalci osnovali su u Južnoj Americi velike naseobine koje su, otada, postale carstva. Građanski rat i despotizam pustoše danas po tim ogromnim oblastima. ... Ali kad sam zatim pažljivo ispitao društveno uređenje, lako sam otkrio da su Amerikanci uložili velike i uspešne napore da suzbiju slabosti ljudskog srca i da poprave te prirodne mane demokratije. ... Zakonodavci u demokratijama i svi čestiti i prosvećeni ljudi koji žive u demokratijama treba, dakle, da se bez prestanka trude da uzdižu duše i da ih upravljaju ka nebu." (Aleksis De Tokvil, Demokratija u Americi, 1835. god.)
Da bismo razumeli poreklo savremene demokratije, podsetićemo se primera engleske istorije, konkretno sukoba između kralja i parlamenta u 17. veku. Posle zlatnog doba kraljice Elizabete, na presto Engleske dolazi dinastija Stjuart, koja počinje sa represivnom politikom borbe protiv slobodarskih tekovina reformacije. Kao rezultat, tokom 17. veka Engleska dospeva u tešku moralnu i političku krizu. Znatan deo naroda, zastrašen vladavinom kralja Čarlsa I, postaje saučesnik u njegovom zlu, u idolopoklonstvu i svakom drugom nemoralu. Anglikanska vera, koja predstavlja tek delimičan povratak učenju Svetog pisma, zbog nedefinisanosti svog verovanja, nije bila sposobna da narod upozori na sve opasnosti uzdizanja vladara iznad ostalih ljudi. Ali, veća svetlost reformacije, koja je u Englesku došla preko jedne grane kalvinista, koju su prozvali puritancima, promovisala je svojim strogim načelima visoku svest o sopstvenoj odgovornosti i zato nezavisnost od svakog zemaljskog autoriteta.
Sama protestantska reformacija nastala je kao kritika katoličkog učenja, kao sistema koji čoveku pruža umirenje savesti i onda kada se za svoje grehe ne kaje, već ih iz straha samo sputava u ispoljavanju. Zastrašivanjem večnim mukama u paklu, crkva kod svojih vernika pobuđuje strah nečiste savesti kao motiv religiozne revnosti. Prvo crkva pobudi osećanje krivice, a zatim svojim vernicima kroz razne rituale i ispovesti pruži psihološku utehu koja im umiruje savest. Tako crkva živi od ljudskog grešenja.
Rezultat zastrašivanja je da ljudi svoje slabosti samo sputavaju u ispoljavanju i da zatim to isto licemerstvo represivnim putem nameću drugima. Pokušaj da se moral ljudi formira strahom od krivičnog gonjenja proizvodi iste posledice kao i zastrašivanje večnim mukama u paklu. Kada takve osobe, vide nekoga da čini ono što bi oni sami voleli da čine, ali ne smeju iz straha od kazne, oni prema njima ispoljavaju mržnju i sklonost ka nasilnom primoravanju na isto licemerstvo.
Licemeri su prirodno borci protiv građanskih sloboda, jer budući da ih shvataju kao izvor zla među ljudima, oni tako otkrivaju da bi i sami, bez spoljnjeg represivnog pritiska, popuštali u otvorenom ispoljavanju svojih slabosti. Ko god na silu usvaja moralne i kulturne vrednosti, on bi ih na silu i drugima nametao.
Zato su protestanti gledali na katoličanstvo više kao na političku nego na versku instituciju, koja je nemoćna da moral održava duhovnim, već jedino represivnim putem. Na sam strah nečiste savesti protestanti su gledali kao na dokaz neizmirenosti čoveka sa Bogom, a ne kao na dokaz nečije pobožnosti i bogostrašljivosti. Umesto represije strahom, protestantizam je uzdizao biblijsko rešenje problema greha u reformi unutrašnjih pokretačkih motiva, gde Bog svojim Duhom upisuje svoj zakon u ljudska srca: "Govori Gospod: metnuću zakon svoj u njih, i na srcu njihovom napisaću ga, i biću im Bog i oni će mi biti narod." (Jeremija 31,33)
Da ne bi postao svestan svoje samoobmane, katolik se plaši da sam misli svojom glavom što formira njegov kultni odnos prema papi i sveštenstvu. Crkva od njega zahteva slepu pokornost, te da posluša savete sveštenika čak i onda kada se oni protive i njegovom razumu i njegovim čulima. Jovan Lestvičnik tvrdi:
“Treba imati puno poverenje u one koji su u Gospodu na sebe preuzeli staranje o nama, makar i naredili nešto što je suprotno našem mišljenju i što se naizgled protivi našem spasenju.” (Sveti Jovan Lestvičnik, Lestvica 104)
Ignacije Lojola takođe zastupa:
"Mi svi možemo da budemo zajedno istog uma i saglasni sa samom crkvom; ako će ona bilo šta opisati kao crno, što našim očima izgleda kao belo, mi bi trebalo na isti način da tvrdimo da je crno." (Ignjacije Lojola, Pravila za razmišljanje sa Crkvom, Duhovne Vežbe, II)
Protestantizam je radio na masovnom opismenjavanju naroda da bi ljudi sami proučavali Sveto pismo i tako bili sačuvani od papskih zabluda, a naravno i od iskušenja sopstvenih srca. Papskih zabluda se protestanti nisu plašili, već su se trudili da ih razumeju da bi od njih bili sačuvani. Martin Luter je govorio:
“Želeo bih da svi oni koji nameravaju da propovedaju Jevanđelje marljivo iščitaju papske gadosti, njihove uredbe i knjige; i iznad svega, da temeljno razmotre strahote mise (...), kako bi se njihova savest naoružala i utvrdila za borbu protiv neprijatelja.” (Martin Luter, razgovori za stolom, 1566.)
U svojoj kritici katoličanstva puritanci su uzdigli autoritet Svetog pisma više nego anglikanci. U opomenama biblijskih proroka protiv iskušenja drevnog Izraela, oni su prepoznali odgovor na iskušenja svoga vremena, na moralnu krizu i na tragične posledice želje engleskog naroda da iznad sebe ima zemaljskog vladara. Kada su Jevreji tražili da imaju cara, Božji prorok ih je opominjao na posledice uzdizanja jednog čoveka iznad ostalih ljudi: “Uzimaće desetak od useva vaših i od vinograda vaših, i davaće dvoranima svojim i slugama svojim. ... Stada će vaša desetkovati i vi ćete mu biti robovi. Pa ćete onda vikati radi cara svojega, kojega izabraste sebi, ali vas Gospod neće onda uslišiti. Ali, narod ne hte poslušati reči Samuilovih, i rekoše: Ne, nego car neka bude nad nama, da budemo i mi kao svi narodi; i neka nam sudi car naš i ide pred nama i vodi naše ratove.” (1.Samuilova 8.gl.)
Takve biblijske opomene postaće temelj formiranja budućih demokratskih uređenja i parlamentarne monarhije, gde kralj može da ima jedino simboličnu funkciju. Kako su takvim svojim shvatanjima došli u sukob sa karakterom tadašnjeg engleskog društva i njegovom totalitarnom vladavinom, puritanci su krenuli da se masovno iseljavaju u Ameriku. U narodu se raširilo uverenje da kralj želi da ukine sve engleske slobode i da restaurira katoličku veru, pa su se puritanci i pripadnici drugih kalvinističkih sekti osećali kao stranci u rođenoj domovini. Iskvarenost društva je postala tolika, da je ugrožavala ispravno vaspitanje dece, koje su puritanci smatrali veoma bitnim, tako da u razlozima njihovog napuštanja Engleske u XVII veku čitamo sledeće tačke:
"Zemlja u kojoj živimo čini se sita stanovništva; čovek, najdragocenije od svih stvorenja, ima tu manju vrednost nego tlo pod njegovim nogama. Tegobnim teretom smatra se imati dece, suseda, prijatelja; siromasi se izbegavaju; čovek odbija od sebe ono što bi trebalo da je najveće milje ovoga sveta. Ljudi u svim pozivima teže da se obogate nedoličnim sredstvima, pa je čestitom čoveku teško da živi ugodno a i da ne okalja svoju čast. Škole u kojima se predaju nauke i veronauka tako su iskvarene da je većina dece, a često i ona najbolja, najosobitija, koja su budila najopravdanije nade, potpuno izopačena mnoštvom ružnih primera kojima su ta deca svedoci i razuzdanošću koja ih okružuju. ..." (R. Cotton Mather: Magnalia Christi Americana, or the ecclesiastical history of New-England, 1620—1698)
Godine 1835. Aleksis De Tokvil piše o puritancima:
"Verske i političke strasti koje su razdirale Britansko Carstvo za sve vreme vladavine Čarlsa I gonile su svake godine ka obalama Amerike nove rojeve pripadnika te sekte. Ti iseljenici, ili kako su sami sebe lepo zvali hodočasnici (Pilgrims), pripadali su onoj sekti u Engleskoj koja je zbog strogosti svojih načela nazvana puritanskom. Puritanizam nije bio samo verska doktrina; on se u mnogo čemu poistovećivao sa najapsolutnijim demokratskim i republikanskim načelima. Zbog toga je stekao najopasnije protivnike. Progonjeni od vlasti u otadžbini, pozleđivani, u strogosti svojih načela, svakodnevnim životom društva u kome su živeli, puritanci su potražili neku tako surovu i tako napuštenu zemlju na ovome svetu gde bi još bilo dopušteno živeti po svome i Bogu se moliti slobodno. Ukupna prosvećenost bila je među tim svetom srazmerno veća nego i u jednoj evropskoj naciji našeg doba. ... Ali ono što ih je naročito razlikovalo od svih drugih bio je sam cilj njihovog poduhvata. Nije nužda njih terala da napuste svoju zemlju; ostavljali su društveni položaj za kojim se moglo žaliti i sredstva koja su im obezbeđivala život; nisu prelazili u Novi svet ni zato da bi poboljšali svoj položaj ili da bi uvećali svoje bogatstvo; lišili su se miline života u zavičaju da bi se povinovali jednoj čisto intelektualnoj potrebi; izlažući se neizbežnim nevoljama u tuđini, hteli su da postignu trijumf jedne ideje. ... Demokratija o kakvoj se nije usudio ni sanjati antički svet istrgla se, razvijena i potpuna, usred starog feudalnog društva. Engleska vlada bez žaljenja je gledala to mnogobrojno iseljavanje, zadovoljna što od sebe udaljava klice nemira i elemente novih revolucija." (Demokratija u Americi)
Jedan član engleskog parlamenta koji se upravo spremio da emigrira u Ameriku bio je i Oliver Kromvel. Obeshrabren narodom koji se po njegovim rečima odrekao Boga, odlučio je da sa puritancima krene u formiranje jednog boljeg sveta ovde na zemlji, ali daleko preko okeana. No, nevolje koje su zadesile njegov narod nagnale su ga da u borbi za bolji svet ostane u Engleskoj. Kada je kralj Čarls I ukinuo parlament, pristalice parlamenta su digle revoluciju i izabrale Olivera Kromvela za njenog vođu. Posle prvih ratnih poraza, Kromvel je sproveo reformu svoje armije, promovišući načelo da će bolje proći sa manjinom sposobnih i duhovnih ljudi, nego sa velikim mnoštvom neukog i neprosvećenog naroda. To se pokazalo kao mudro rezonovanje. Kraljeva vojska je uskoro potučena, a sam kralj osuđen na smrtnu kaznu kao izdajnik svog naroda i parlamenta.
Preporučujem vam da pogledate ovaj igrani film o Oliveru Kromvelu koji te istorijske događaje prezentuje na istinit način:
https://vimeo.com/179624873 
No, budući da je tokom XIX veka zapadna civilizacija krenula putem dekadencije, pojam slobode menja svoje značenje. Borba za individualizam ličnosti, biva zamenjena borbom za individualizam velikog Ega. Sloboda se shvata kao pravo na greh, a ne kao pravo na dobro. Na taj način, nestali su moralni preduslovi koji su čuvali slobodu i demokratiju od njene zloupotrebe. Da bi se sprečilo pretvaranje društva u haos i anarhiju, uloga države iz dana u dan raste i sve se više meša u život pojedinca, kršeći sva prava ljudskog dostojanstva.
Nasuprot Tokvilovom opisu nekadašnjih Amerikanaca, gde zakon dopušta da se sve čini, a pobeđene slabosti srca oslobađaju čoveka iskušenja da sve učini, savremeni moral oslobađa čoveka od odgovornog rada na sebi, pa država svojim zakonikom mora, kao srednjevekovna crkva, da represivnim putem ljude sputava da zlo ne ispolje na međusobnu štetu. Srednjevekovni strah od svevidećeg Božjeg oka, koji neposlušnima preti večnim mukama u paklu, danas je samo zamenjen sa svevidećim okom državnog aparata koji neposlušnima preti krivičnim zakonikom. No, kada masa iskvarenih ljudi pređe kritični nivo, tada nema ko u vlasti da sprovodi pravni sistem, a da se sam neće kupiti i prodati, pa nastaje stanje slično latino-američkim državama gde se totalitarna vlast jednog trenutka slavi što je okončala anarhiju i bezvlašće, а sledećeg trenutka izaziva pobunu zbog sopstvene zloupotrebe svoje moći.
Pokušaj da se uzvišeni hrišćanski ideali reformacije sprovedu, ne više reformom mentaliteta naroda, već represijom moći, rezultovao je formiranjem raznih autoritarnih ideologija i pokreta. Pokušaj da se narod obuzda od zla, ne prosvetiteljstvom i reformacijom, već prisilom i manipulacijom jeste temelj u Bibliji prorečene simbioze države i otpale crkve, gde političari za svoje zle akcije traže pokriće crkve, a crkva umesto duhovne moći, traži političku moć nad svojim podanicima. Kada takav poredak bude gazio slobodu savesti i primoravao ljude da krše Božji zakon, tada će samo ljudi koji su ostvarili karakter sličan Oliveru Kromvelu biti u stanju da odbiju da se poklone zveri i da se odupru da prime njen žig na ruku ili na čelo.
Gates je bio mali digitalni kameleon koji je postao komodski varan epidemiologije .
Mate 2
2021-04-11T11:55:53Z
Originally Posted by: hamush 

Originally Posted by: Mate 2 

Originally Posted by: Bronson0 

Aha znaci ko god je uspio dio je rezima. Da, mozartove i bachove skladbe su kurac, da nisu bili dio sistema niko nebi cuo za njih.



Netočno. Imali su oni prekrasnu glazbu, ogroman talent i vještine, jedni su od najvećih, ako ne i najveći skladatelji svih vremena, ali kako bi Mozart bio pozvan kod carskog vice-kancelara i kod carice Marije Tereze da nije bio umrežen, kako bi Bach bio dvorski glazbenik vojvode Johana III. Weimarskog i bio financiran od princa Leopolda, da naravno vještine su tu isto imale presudnu ulogu, ali nema ničeg bez veza, poznanstava, moći i utjecaja, tako je bilo otkad je vijeka i svijeta.



LOLOLOL. Mate - strucljak za rodijacke veze i poznanstva iz srednjeg vjeka, baroka i renesanse...



Hvala na komplimentu. Treba znati povijest kako bi znali PRAVILNO živjeti i djelovati u sadašnjosti i budućnost. Narod koji zaboravi svoju prošlost osuđen ju je ponoviti, ali je jako žalosno da se na racionalne argumente bacaju izrugivanja kao jedini "argument", ali je zato situacija takva kakva je i zato sve ide u propast.
Mate 2
2021-04-11T12:14:04Z
Originally Posted by: Seven 

Piše Miloš Bogdanović

Dok danas živimo u svijetu političke korektnosti, gde se kritika greha shvata kao izvor nemira, protestantske narode je od XVI do XIX veka odlikovao ovakav duh samokritike, kakav Ljubomir Nenadović zapaža kod Nemaca i Engleza kao protestanata i poredi ih sa duhom Francuza (katolika):
"Nijedan narod ne izobličava sam svoje nedostatke i pogreške tako oštro kao Nemci. Francuz i same svoje pogreške hvali i lepom bojom prevlači. Nemac se i o svojim vrlinama sumnja i o njima skromno govori. Francuz, kada hvali svoj narod, on bira samo lepe reči. Francuska je sunce na nebu. Englez nigda vam ne hvali svoj narod; drži da mu nije potrebno dokazivati da je sunce svetlo. Nemac, za svaku nesreću koja postigne njega ili njegovu zemlju, krivi samo sebe. Francuz svagda obara krivicu na drugoga. Englez ne krivi nikoga, on ćuti, kao narod koji čita mnogo Bibliju, nalazi, da su to sve putevi Božjeg proviđenja, kojima se mora proći, pa bili oni uglađeni ili trnoviti.” (Ljubomir Nenadović, Sabrana dela)
No, krajem XIX veka dekadencija savremenog čoveka u hedonizam, učinila je neprikladnim i nepristojnim duh dobronamerne kritike i samokritike. Tako je politička korektnost uništila preduslov objektivnog demokratskog odlučivanja - javno mnjenje. U to vreme više nije bilo moderno govoriti o sebi kao grešnom, pa kada su ljudi prestali sa samokritikom koja je uslov odgovornog bitisanja, javila se jaka potreba za žutom štampom i vaskrsao je rasizam. Kada čovek više ne gleda u uzore iznad sebe da bi se ka njima menjao i napredovao, on onda zbog nečiste savesti mora da spusti pogled ispod sebe, da bi, baveći se prizorima koji su nazadni, sebe tešio i umirivao svoju savest da ima gorih od njega samog. Javne diskusije koje su u XVIII i XIX veku postojale po kafanama i salonima, prestale su tada da se bave gorućim životnim pitanjima, i pretvorila su se u mesta za zabavu. Popularni prosvetiteljski časopisi toga vremena (Tatler, Guardian, ...) koji su se dotle bavili pitanjima vaspitanja dece, problema alkoholizma, itd, pretvorili su se u trač štampu.
Danas su sva bitna pitanja tabuizirana i ljudi su postali do te mere nezreli za svaki moralni ukor, da se svaka kritika koja bi čoveka učinila svesnim potrebe za reformom motiva srca proglašava izvorom nemira i atakom na ljudsku ličnost jer je zapravo kritika velikog i razmaženog ljudskog Ega. Kao u srednjem veku, ljudi se osećaju ugroženo od strane kritičkog mišljenja i jedva bi dočekali da država represivnim putem ućutka svaki glas koji bi mogao da raskrinka njegove mehanizme samoobmane i da probudi njihovu ugušenu savest.
Zbog svega navedenog, možemo slobodno reći da je savremena zapadna demokratija pod velikim znakom pitanja, jer ljudi koji više nisu sposobni da na sebe preuzmu odgovornost objektivnog razmišljanja, diskutovanja i odlučivanja, nisu imuni na manipulaciju preko svojih sopstvenih slabosti karaktera i preko sopstvene neodgovornosti mišljenja. Da bi čovek mogao objektivno da sudi o bilo kom važnom pitanju, on mora svakodnevno da se bori protiv svojih slabosti karaktera koje ga čine subjektivnim u traženju odgovora na pitanje - šta istina zaista jeste. On mora da pobeđuje svoju sujetu, megalomaniju, gordost, bunt prema autoritetima, mržnju, zavist, sumnjičavost, potrebu da se odriče svoje odgovornosti i da je prebacuje na druge, i druge grehe. Ako te slabosti ne pobeđuje, on će preko njih biti izmanipulisan. Zato se ne može govoriti o funkcionisanju demokratije ako taj uslov nije ispunjen. To je razlog zašto ni grčka demokratija nije uspešno funkcionisala. Grčki filozof Protagora (486 - 411) je zapazio problemom narodne neprosvećenosti: "Što se tiče naroda, on ništa ne vidi, nego samo ponavlja ono što mu vođe kažu." (Protagora 3,17)
O značaju Jevanđelja za tekovine slobode i demokratije Habermas tvrdi sledeće:
"Univerzalistički egalitarizam, od kojeg su potekli ideali slobode i kolektivni život u solidarnosti, autonomno vođenje života i emancipacija, individualna moralnost savesti, ljudska prava i demokratija, jesu direktno nasleđe Judejske etike pravde i Hrišćanske etike ljubavi. ... Do danas, ne postoji alternativa tome." (Jirgen Habermas - "Vreme Tranzicija", Politi Press, 2006, str 150-151)
Zato što je protestantizam, uzdizanjem Jevanđelja navodio ljude da na sebe preuzmu odgovornost za sopstveno mišljenje i odlučivanje, i borbu protiv ličnih greha proglasio uslovom svakog blagoslova, moderna demokratija se pojavila isključivo u protestantskim narodima. U Wikipediji pod pojmom "Demokratija" čitamo o poreklu moderne demokratije insert iz Bertesmanovog leksikona:
"Moderna demokratija izrasla je najpre iz kalvinističkih ubeđenja 17. veka, posebno u Škotskoj, Engleskoj i Holandiji..." (Bertelsmann Leksikon, 1997)
No, pokušaj neprotestantskih naroda da kopiraju protestantska društvena uređenja, bez unutrašnje reforme mentaliteta naroda, rezultuje zloupotrebom demokratskih sloboda i nastajanjem anarhije, što odmah potom desničarske snage koriste kao izgovor za uvođenje svojih diktatura.
"Reformacija je unapredila narode koji su je usvojili, omogućavajući im da osnuju slobodne institucije, dok katolicizam vodi do despotizma ili anarhije, a često naizmenično do jednog i drugog. Demokratska vlada je prirodna vlada protestantskih naroda. Despotska vlada je u prirodi katoličkih naroda. ... Protestanti poštuju i zakon i autoritet. Katolici, nesposobni i da osnuju slobodu, i da žive bez nje, čine despotizam neophodnim... Kada zlo dostigne svoj vrhunac, zemlja oscilira između anarhije i despotizma, iscrpe svu svoju snagu u borbi nepomirljivih stranaka. ... Samo potpunim potčinjavanjem Rimu, kao što je ranije bio slučaj sa Španijom, a sada sa Tirolom, oni žive u miru. Ako pokušaju da se oslobode, oni teško mogu izbeći anarhiju. ... Verujem da je uzrok sledeći. Regulisana sloboda nije moguća bez dobrog morala." (Protestantism and Catholicism in their bearing upon the Liberty and Prosperity of Nations, By Emile De Laveleye, 1876. page 30, 31, 52,)
"Želeći da uspostave federativni sistem, Meksikanci su uzeli kao uzor i gotovo potpuno preslikali savezni ustav svojih suseda Angloamerikanaca. Ali prenoseći kod sebe slovo zakona, nisu mogli istovremeno da prenesu i duh koji mu uliva život. ... Meksiko bez prestanka zapada iz anarhije u vojni despotizam, i iz vojnog despotizma u anarhiju. ... U kojem se delu sveta mogu naći plodnije pustinje, veće reke, neiscrpnija a nenačeta bogatstva nego u Južnoj Americi? Međutim, Južna Amerika ne može da podnese demokratiju. ... Španci i Portugalci osnovali su u Južnoj Americi velike naseobine koje su, otada, postale carstva. Građanski rat i despotizam pustoše danas po tim ogromnim oblastima. ... Ali kad sam zatim pažljivo ispitao društveno uređenje, lako sam otkrio da su Amerikanci uložili velike i uspešne napore da suzbiju slabosti ljudskog srca i da poprave te prirodne mane demokratije. ... Zakonodavci u demokratijama i svi čestiti i prosvećeni ljudi koji žive u demokratijama treba, dakle, da se bez prestanka trude da uzdižu duše i da ih upravljaju ka nebu." (Aleksis De Tokvil, Demokratija u Americi, 1835. god.)
Da bismo razumeli poreklo savremene demokratije, podsetićemo se primera engleske istorije, konkretno sukoba između kralja i parlamenta u 17. veku. Posle zlatnog doba kraljice Elizabete, na presto Engleske dolazi dinastija Stjuart, koja počinje sa represivnom politikom borbe protiv slobodarskih tekovina reformacije. Kao rezultat, tokom 17. veka Engleska dospeva u tešku moralnu i političku krizu. Znatan deo naroda, zastrašen vladavinom kralja Čarlsa I, postaje saučesnik u njegovom zlu, u idolopoklonstvu i svakom drugom nemoralu. Anglikanska vera, koja predstavlja tek delimičan povratak učenju Svetog pisma, zbog nedefinisanosti svog verovanja, nije bila sposobna da narod upozori na sve opasnosti uzdizanja vladara iznad ostalih ljudi. Ali, veća svetlost reformacije, koja je u Englesku došla preko jedne grane kalvinista, koju su prozvali puritancima, promovisala je svojim strogim načelima visoku svest o sopstvenoj odgovornosti i zato nezavisnost od svakog zemaljskog autoriteta.
Sama protestantska reformacija nastala je kao kritika katoličkog učenja, kao sistema koji čoveku pruža umirenje savesti i onda kada se za svoje grehe ne kaje, već ih iz straha samo sputava u ispoljavanju. Zastrašivanjem večnim mukama u paklu, crkva kod svojih vernika pobuđuje strah nečiste savesti kao motiv religiozne revnosti. Prvo crkva pobudi osećanje krivice, a zatim svojim vernicima kroz razne rituale i ispovesti pruži psihološku utehu koja im umiruje savest. Tako crkva živi od ljudskog grešenja.
Rezultat zastrašivanja je da ljudi svoje slabosti samo sputavaju u ispoljavanju i da zatim to isto licemerstvo represivnim putem nameću drugima. Pokušaj da se moral ljudi formira strahom od krivičnog gonjenja proizvodi iste posledice kao i zastrašivanje večnim mukama u paklu. Kada takve osobe, vide nekoga da čini ono što bi oni sami voleli da čine, ali ne smeju iz straha od kazne, oni prema njima ispoljavaju mržnju i sklonost ka nasilnom primoravanju na isto licemerstvo.
Licemeri su prirodno borci protiv građanskih sloboda, jer budući da ih shvataju kao izvor zla među ljudima, oni tako otkrivaju da bi i sami, bez spoljnjeg represivnog pritiska, popuštali u otvorenom ispoljavanju svojih slabosti. Ko god na silu usvaja moralne i kulturne vrednosti, on bi ih na silu i drugima nametao.
Zato su protestanti gledali na katoličanstvo više kao na političku nego na versku instituciju, koja je nemoćna da moral održava duhovnim, već jedino represivnim putem. Na sam strah nečiste savesti protestanti su gledali kao na dokaz neizmirenosti čoveka sa Bogom, a ne kao na dokaz nečije pobožnosti i bogostrašljivosti. Umesto represije strahom, protestantizam je uzdizao biblijsko rešenje problema greha u reformi unutrašnjih pokretačkih motiva, gde Bog svojim Duhom upisuje svoj zakon u ljudska srca: "Govori Gospod: metnuću zakon svoj u njih, i na srcu njihovom napisaću ga, i biću im Bog i oni će mi biti narod." (Jeremija 31,33)
Da ne bi postao svestan svoje samoobmane, katolik se plaši da sam misli svojom glavom što formira njegov kultni odnos prema papi i sveštenstvu. Crkva od njega zahteva slepu pokornost, te da posluša savete sveštenika čak i onda kada se oni protive i njegovom razumu i njegovim čulima. Jovan Lestvičnik tvrdi:
“Treba imati puno poverenje u one koji su u Gospodu na sebe preuzeli staranje o nama, makar i naredili nešto što je suprotno našem mišljenju i što se naizgled protivi našem spasenju.” (Sveti Jovan Lestvičnik, Lestvica 104)
Ignacije Lojola takođe zastupa:
"Mi svi možemo da budemo zajedno istog uma i saglasni sa samom crkvom; ako će ona bilo šta opisati kao crno, što našim očima izgleda kao belo, mi bi trebalo na isti način da tvrdimo da je crno." (Ignjacije Lojola, Pravila za razmišljanje sa Crkvom, Duhovne Vežbe, II)
Protestantizam je radio na masovnom opismenjavanju naroda da bi ljudi sami proučavali Sveto pismo i tako bili sačuvani od papskih zabluda, a naravno i od iskušenja sopstvenih srca. Papskih zabluda se protestanti nisu plašili, već su se trudili da ih razumeju da bi od njih bili sačuvani. Martin Luter je govorio:
“Želeo bih da svi oni koji nameravaju da propovedaju Jevanđelje marljivo iščitaju papske gadosti, njihove uredbe i knjige; i iznad svega, da temeljno razmotre strahote mise (...), kako bi se njihova savest naoružala i utvrdila za borbu protiv neprijatelja.” (Martin Luter, razgovori za stolom, 1566.)
U svojoj kritici katoličanstva puritanci su uzdigli autoritet Svetog pisma više nego anglikanci. U opomenama biblijskih proroka protiv iskušenja drevnog Izraela, oni su prepoznali odgovor na iskušenja svoga vremena, na moralnu krizu i na tragične posledice želje engleskog naroda da iznad sebe ima zemaljskog vladara. Kada su Jevreji tražili da imaju cara, Božji prorok ih je opominjao na posledice uzdizanja jednog čoveka iznad ostalih ljudi: “Uzimaće desetak od useva vaših i od vinograda vaših, i davaće dvoranima svojim i slugama svojim. ... Stada će vaša desetkovati i vi ćete mu biti robovi. Pa ćete onda vikati radi cara svojega, kojega izabraste sebi, ali vas Gospod neće onda uslišiti. Ali, narod ne hte poslušati reči Samuilovih, i rekoše: Ne, nego car neka bude nad nama, da budemo i mi kao svi narodi; i neka nam sudi car naš i ide pred nama i vodi naše ratove.” (1.Samuilova 8.gl.)
Takve biblijske opomene postaće temelj formiranja budućih demokratskih uređenja i parlamentarne monarhije, gde kralj može da ima jedino simboličnu funkciju. Kako su takvim svojim shvatanjima došli u sukob sa karakterom tadašnjeg engleskog društva i njegovom totalitarnom vladavinom, puritanci su krenuli da se masovno iseljavaju u Ameriku. U narodu se raširilo uverenje da kralj želi da ukine sve engleske slobode i da restaurira katoličku veru, pa su se puritanci i pripadnici drugih kalvinističkih sekti osećali kao stranci u rođenoj domovini. Iskvarenost društva je postala tolika, da je ugrožavala ispravno vaspitanje dece, koje su puritanci smatrali veoma bitnim, tako da u razlozima njihovog napuštanja Engleske u XVII veku čitamo sledeće tačke:
"Zemlja u kojoj živimo čini se sita stanovništva; čovek, najdragocenije od svih stvorenja, ima tu manju vrednost nego tlo pod njegovim nogama. Tegobnim teretom smatra se imati dece, suseda, prijatelja; siromasi se izbegavaju; čovek odbija od sebe ono što bi trebalo da je najveće milje ovoga sveta. Ljudi u svim pozivima teže da se obogate nedoličnim sredstvima, pa je čestitom čoveku teško da živi ugodno a i da ne okalja svoju čast. Škole u kojima se predaju nauke i veronauka tako su iskvarene da je većina dece, a često i ona najbolja, najosobitija, koja su budila najopravdanije nade, potpuno izopačena mnoštvom ružnih primera kojima su ta deca svedoci i razuzdanošću koja ih okružuju. ..." (R. Cotton Mather: Magnalia Christi Americana, or the ecclesiastical history of New-England, 1620—1698)
Godine 1835. Aleksis De Tokvil piše o puritancima:
"Verske i političke strasti koje su razdirale Britansko Carstvo za sve vreme vladavine Čarlsa I gonile su svake godine ka obalama Amerike nove rojeve pripadnika te sekte. Ti iseljenici, ili kako su sami sebe lepo zvali hodočasnici (Pilgrims), pripadali su onoj sekti u Engleskoj koja je zbog strogosti svojih načela nazvana puritanskom. Puritanizam nije bio samo verska doktrina; on se u mnogo čemu poistovećivao sa najapsolutnijim demokratskim i republikanskim načelima. Zbog toga je stekao najopasnije protivnike. Progonjeni od vlasti u otadžbini, pozleđivani, u strogosti svojih načela, svakodnevnim životom društva u kome su živeli, puritanci su potražili neku tako surovu i tako napuštenu zemlju na ovome svetu gde bi još bilo dopušteno živeti po svome i Bogu se moliti slobodno. Ukupna prosvećenost bila je među tim svetom srazmerno veća nego i u jednoj evropskoj naciji našeg doba. ... Ali ono što ih je naročito razlikovalo od svih drugih bio je sam cilj njihovog poduhvata. Nije nužda njih terala da napuste svoju zemlju; ostavljali su društveni položaj za kojim se moglo žaliti i sredstva koja su im obezbeđivala život; nisu prelazili u Novi svet ni zato da bi poboljšali svoj položaj ili da bi uvećali svoje bogatstvo; lišili su se miline života u zavičaju da bi se povinovali jednoj čisto intelektualnoj potrebi; izlažući se neizbežnim nevoljama u tuđini, hteli su da postignu trijumf jedne ideje. ... Demokratija o kakvoj se nije usudio ni sanjati antički svet istrgla se, razvijena i potpuna, usred starog feudalnog društva. Engleska vlada bez žaljenja je gledala to mnogobrojno iseljavanje, zadovoljna što od sebe udaljava klice nemira i elemente novih revolucija." (Demokratija u Americi)
Jedan član engleskog parlamenta koji se upravo spremio da emigrira u Ameriku bio je i Oliver Kromvel. Obeshrabren narodom koji se po njegovim rečima odrekao Boga, odlučio je da sa puritancima krene u formiranje jednog boljeg sveta ovde na zemlji, ali daleko preko okeana. No, nevolje koje su zadesile njegov narod nagnale su ga da u borbi za bolji svet ostane u Engleskoj. Kada je kralj Čarls I ukinuo parlament, pristalice parlamenta su digle revoluciju i izabrale Olivera Kromvela za njenog vođu. Posle prvih ratnih poraza, Kromvel je sproveo reformu svoje armije, promovišući načelo da će bolje proći sa manjinom sposobnih i duhovnih ljudi, nego sa velikim mnoštvom neukog i neprosvećenog naroda. To se pokazalo kao mudro rezonovanje. Kraljeva vojska je uskoro potučena, a sam kralj osuđen na smrtnu kaznu kao izdajnik svog naroda i parlamenta.
Preporučujem vam da pogledate ovaj igrani film o Oliveru Kromvelu koji te istorijske događaje prezentuje na istinit način:
https://vimeo.com/179624873 
No, budući da je tokom XIX veka zapadna civilizacija krenula putem dekadencije, pojam slobode menja svoje značenje. Borba za individualizam ličnosti, biva zamenjena borbom za individualizam velikog Ega. Sloboda se shvata kao pravo na greh, a ne kao pravo na dobro. Na taj način, nestali su moralni preduslovi koji su čuvali slobodu i demokratiju od njene zloupotrebe. Da bi se sprečilo pretvaranje društva u haos i anarhiju, uloga države iz dana u dan raste i sve se više meša u život pojedinca, kršeći sva prava ljudskog dostojanstva.
Nasuprot Tokvilovom opisu nekadašnjih Amerikanaca, gde zakon dopušta da se sve čini, a pobeđene slabosti srca oslobađaju čoveka iskušenja da sve učini, savremeni moral oslobađa čoveka od odgovornog rada na sebi, pa država svojim zakonikom mora, kao srednjevekovna crkva, da represivnim putem ljude sputava da zlo ne ispolje na međusobnu štetu. Srednjevekovni strah od svevidećeg Božjeg oka, koji neposlušnima preti večnim mukama u paklu, danas je samo zamenjen sa svevidećim okom državnog aparata koji neposlušnima preti krivičnim zakonikom. No, kada masa iskvarenih ljudi pređe kritični nivo, tada nema ko u vlasti da sprovodi pravni sistem, a da se sam neće kupiti i prodati, pa nastaje stanje slično latino-američkim državama gde se totalitarna vlast jednog trenutka slavi što je okončala anarhiju i bezvlašće, а sledećeg trenutka izaziva pobunu zbog sopstvene zloupotrebe svoje moći.
Pokušaj da se uzvišeni hrišćanski ideali reformacije sprovedu, ne više reformom mentaliteta naroda, već represijom moći, rezultovao je formiranjem raznih autoritarnih ideologija i pokreta. Pokušaj da se narod obuzda od zla, ne prosvetiteljstvom i reformacijom, već prisilom i manipulacijom jeste temelj u Bibliji prorečene simbioze države i otpale crkve, gde političari za svoje zle akcije traže pokriće crkve, a crkva umesto duhovne moći, traži političku moć nad svojim podanicima. Kada takav poredak bude gazio slobodu savesti i primoravao ljude da krše Božji zakon, tada će samo ljudi koji su ostvarili karakter sličan Oliveru Kromvelu biti u stanju da odbiju da se poklone zveri i da se odupru da prime njen žig na ruku ili na čelo.



Svaka čast za komentar, ali idemo pogledati sve te "časne", "uljuđene" i "moralne" zemlje:
Britansko Carstvo- najveće Carstvo u povijesti, odgovorno za početni genocid nad Indijancima, potpuni genocid nad Aboridžinima, genocid nad crncima u Africi, glavni trgovac opijuma i droga u Kini. Pokrštavalo porobljene narode moderniziranom verzijom križarskim ratova u obliku kolonijalizma i imperijalizma. Pod kontrolom vatikanske ispostave angelikanaca i pod dominacijom talmudista
Francuska - kolonijalno Carstvo koje je imalo podršku Vatikana u genocidima u Aziji i Africi, kao i u Sjevernoj Americi (teritorij sadašnje Louisiane), teški slugan Vatikana i talmudista.
Španjolska - kolonija Carstvo pod kontrolom Vatikana i talmudista, genocidi u Južnoj Americi nad Inkama i Aztecima
Portugal - kolonijalno Carstvo pod kontrolom Vatikana i talmudista, također genocidi u Južnoj Americi (Brazil)
Nizozemska - kolonijalno Carstvo, genocidi u Africi. Pod kontrolom Vatikana i talmudista.
Belgija - kolonijalno Carstvo, genocidi u Africi, pogotovo Leopold II. Pod kontrolom Vatikana i talmudista.
Luksemburg - Povezanost sa Luksemburgovcima, Habsburgovcima i vikarima tame u Rimu. Dovoljno rečeno.
Italija - Teška vatikansko-talmudska tvorevina, sjedište vikara tame, genocidi po Africi, fašizam, okupacija velikih dijelova Hrvatske.
Njemačka - kolonijalna sila i oni, Hitler, vatikansko-talmudska-protestantska kolonija.,
SAD - svjetski agresori pod teškom kontrolom britanske krune, vatikana i talmudista. Lonac za taljenje naroda i rasa.
Kina - komunistička supersila, novo kolonijalno carstvo u Africi, također u službi vatikana i talmudista, genocid nad Ujgurima, genocidi pod Maom sve do danas, spoj najgorih elementata komunizma-fašizma-nacizma i imperijalizma.
Rusija - neo-komunistička zemlja u kandžama KGB, glavna ispostava komunizma od 1918 - 1991 (naravno u sklopu SSSR-a), teški genocidi u vrijeme komunizma, novi svjetski policajac u Ameriku
Sve ove zemlje, kao i sve zemlje na svijetu, imaju krvavu prošlost.

Što se tiče Hrvatske, moramo biti razumni i hladne glave. 1918. Hrvatske dočekuje srpsku vojsku sa cvijećem, 1941. isto Nijemce sa cvijećem, 900 godina pod vatikanom (namjerno malim slovom), evo sad smo i britanska kolonija još od 1918. Kolonija EU, NATO i SAD-ea sa komunističkim orkestrom u Zagrebu dirigiranim iz Rusije i Kine. Srbi su barem sa britanskim agentima digli ustanak 1941., dio njih je bio i protiv Miloševića, Krajna se držala 4 godine dok je Milošević nije prodao, a ove sve mitomanije da su sve države svijeta masonske i zle, jedino izabrani narod Hrvati sami protiv svih su udbaške priče, kao i najveća laž da je Hrvatska pobijedila i obranila se, nema od toga ništa, vidi se danas gdje smo, na korak u provaliju, a jedini upisi protiv ovih argumenata će biti udarci ispod pojasa, diranje u nečije obitelji i bacanje laži i kleveta i pričanje stvari o kojima se nema pojma te umišljanja psihoanaliza (nešto što je GSP jednom ovdje meni išao prodavati), ismijavanja, ruganja, kao i "smiješne" poslovice o vuku i magarcu.

Mate 2
2021-04-11T12:31:13Z
Ma Britanci i Amerikanci (izmišljena nacija) su najgenocidniji narodi/nacije na svijetu. Njihove moralne vrline su koloniziranje i trgovanje robljem, a onda imamo one luđake tipa Timothy Fitzpatrick kojem su sve krivi Rusija, Kina i Izrael (istina, oni su krivi za puno toga, kao i stvaranje i proširenje Euroazijske Unije), a njemu je Zapad i Vatikan nedužan, i pri tome se upravo poziva na katoličanstvo i te zapadnjačke, kršćanske, vrijednosti, bez obzira koje denominacije, imali smo i protestantske i katoličke kolonijalne sile, a Rusija kao pravoslavna je u obliku Carske Rusije također vodila ratove i širila se gdje god je mogla, prema tome to su varijacije unutar iste porobljivačke matrice. To ludilo ide toliko daleko da se govori da je kolonijalizam bio ustvari dobar za porobljene narode i da su isusovci pozitivci i da su za sve krivi židovi, ali vatikan i zapad ništa. A kad se već zna činjenica kako je Konstantin Zedek bio poganski svećenik Mitraizma, onda odmah dolazimo do zaključka kako je on odgovoran za ifiltriranu poganštinu u kršćanstvu među kojima je ta kako je Isus Bog i Ravna Ploča u koju vjeruju zavedeni (i ja sam NAŽALOST bio među njima i priznajem svoju pogrešku, jesam, pogriješio sam), a Ravna Ploča kao oblik Zemlje postojao u svim poganskim mnogobožačkim religijama. Kad katolibani, protestanti, pravoslavci, a i kršćani uopće, sve znaju o povijesti i masoneriji što onda ne kažu činjenicu kako je upravo iz razloga na koji način se formiralo Konstantinovo kršćanstvo, Vasilije Veliki u 4. stoljeću rekao kako je Ravna Ploča poganska izmišljotina i praznovjerje heretika, a Vatikan bio sve suprotno od toga što je rekao nego je naprotiv promovirao taj poganizam Ravnu Ploču i spaljivao sve koji su se suprostavljali toj laži.

Seven
2021-04-11T13:29:29Z
Originally Posted by: Mate 2 

Originally Posted by: Seven 

Piše Miloš Bogdanović

Dok danas živimo u svijetu političke korektnosti, gde se kritika greha shvata kao izvor nemira, protestantske narode je od XVI do XIX veka odlikovao ovakav duh samokritike, kakav Ljubomir Nenadović zapaža kod Nemaca i Engleza kao protestanata i poredi ih sa duhom Francuza (katolika):
"Nijedan narod ne izobličava sam svoje nedostatke i pogreške tako oštro kao Nemci. Francuz i same svoje pogreške hvali i lepom bojom prevlači. Nemac se i o svojim vrlinama sumnja i o njima skromno govori. Francuz, kada hvali svoj narod, on bira samo lepe reči. Francuska je sunce na nebu. Englez nigda vam ne hvali svoj narod; drži da mu nije potrebno dokazivati da je sunce svetlo. Nemac, za svaku nesreću koja postigne njega ili njegovu zemlju, krivi samo sebe. Francuz svagda obara krivicu na drugoga. Englez ne krivi nikoga, on ćuti, kao narod koji čita mnogo Bibliju, nalazi, da su to sve putevi Božjeg proviđenja, kojima se mora proći, pa bili oni uglađeni ili trnoviti.” (Ljubomir Nenadović, Sabrana dela)
No, krajem XIX veka dekadencija savremenog čoveka u hedonizam, učinila je neprikladnim i nepristojnim duh dobronamerne kritike i samokritike. Tako je politička korektnost uništila preduslov objektivnog demokratskog odlučivanja - javno mnjenje. U to vreme više nije bilo moderno govoriti o sebi kao grešnom, pa kada su ljudi prestali sa samokritikom koja je uslov odgovornog bitisanja, javila se jaka potreba za žutom štampom i vaskrsao je rasizam. Kada čovek više ne gleda u uzore iznad sebe da bi se ka njima menjao i napredovao, on onda zbog nečiste savesti mora da spusti pogled ispod sebe, da bi, baveći se prizorima koji su nazadni, sebe tešio i umirivao svoju savest da ima gorih od njega samog. Javne diskusije koje su u XVIII i XIX veku postojale po kafanama i salonima, prestale su tada da se bave gorućim životnim pitanjima, i pretvorila su se u mesta za zabavu. Popularni prosvetiteljski časopisi toga vremena (Tatler, Guardian, ...) koji su se dotle bavili pitanjima vaspitanja dece, problema alkoholizma, itd, pretvorili su se u trač štampu.
Danas su sva bitna pitanja tabuizirana i ljudi su postali do te mere nezreli za svaki moralni ukor, da se svaka kritika koja bi čoveka učinila svesnim potrebe za reformom motiva srca proglašava izvorom nemira i atakom na ljudsku ličnost jer je zapravo kritika velikog i razmaženog ljudskog Ega. Kao u srednjem veku, ljudi se osećaju ugroženo od strane kritičkog mišljenja i jedva bi dočekali da država represivnim putem ućutka svaki glas koji bi mogao da raskrinka njegove mehanizme samoobmane i da probudi njihovu ugušenu savest.
Zbog svega navedenog, možemo slobodno reći da je savremena zapadna demokratija pod velikim znakom pitanja, jer ljudi koji više nisu sposobni da na sebe preuzmu odgovornost objektivnog razmišljanja, diskutovanja i odlučivanja, nisu imuni na manipulaciju preko svojih sopstvenih slabosti karaktera i preko sopstvene neodgovornosti mišljenja. Da bi čovek mogao objektivno da sudi o bilo kom važnom pitanju, on mora svakodnevno da se bori protiv svojih slabosti karaktera koje ga čine subjektivnim u traženju odgovora na pitanje - šta istina zaista jeste. On mora da pobeđuje svoju sujetu, megalomaniju, gordost, bunt prema autoritetima, mržnju, zavist, sumnjičavost, potrebu da se odriče svoje odgovornosti i da je prebacuje na druge, i druge grehe. Ako te slabosti ne pobeđuje, on će preko njih biti izmanipulisan. Zato se ne može govoriti o funkcionisanju demokratije ako taj uslov nije ispunjen. To je razlog zašto ni grčka demokratija nije uspešno funkcionisala. Grčki filozof Protagora (486 - 411) je zapazio problemom narodne neprosvećenosti: "Što se tiče naroda, on ništa ne vidi, nego samo ponavlja ono što mu vođe kažu." (Protagora 3,17)
O značaju Jevanđelja za tekovine slobode i demokratije Habermas tvrdi sledeće:
"Univerzalistički egalitarizam, od kojeg su potekli ideali slobode i kolektivni život u solidarnosti, autonomno vođenje života i emancipacija, individualna moralnost savesti, ljudska prava i demokratija, jesu direktno nasleđe Judejske etike pravde i Hrišćanske etike ljubavi. ... Do danas, ne postoji alternativa tome." (Jirgen Habermas - "Vreme Tranzicija", Politi Press, 2006, str 150-151)
Zato što je protestantizam, uzdizanjem Jevanđelja navodio ljude da na sebe preuzmu odgovornost za sopstveno mišljenje i odlučivanje, i borbu protiv ličnih greha proglasio uslovom svakog blagoslova, moderna demokratija se pojavila isključivo u protestantskim narodima. U Wikipediji pod pojmom "Demokratija" čitamo o poreklu moderne demokratije insert iz Bertesmanovog leksikona:
"Moderna demokratija izrasla je najpre iz kalvinističkih ubeđenja 17. veka, posebno u Škotskoj, Engleskoj i Holandiji..." (Bertelsmann Leksikon, 1997)
No, pokušaj neprotestantskih naroda da kopiraju protestantska društvena uređenja, bez unutrašnje reforme mentaliteta naroda, rezultuje zloupotrebom demokratskih sloboda i nastajanjem anarhije, što odmah potom desničarske snage koriste kao izgovor za uvođenje svojih diktatura.
"Reformacija je unapredila narode koji su je usvojili, omogućavajući im da osnuju slobodne institucije, dok katolicizam vodi do despotizma ili anarhije, a često naizmenično do jednog i drugog. Demokratska vlada je prirodna vlada protestantskih naroda. Despotska vlada je u prirodi katoličkih naroda. ... Protestanti poštuju i zakon i autoritet. Katolici, nesposobni i da osnuju slobodu, i da žive bez nje, čine despotizam neophodnim... Kada zlo dostigne svoj vrhunac, zemlja oscilira između anarhije i despotizma, iscrpe svu svoju snagu u borbi nepomirljivih stranaka. ... Samo potpunim potčinjavanjem Rimu, kao što je ranije bio slučaj sa Španijom, a sada sa Tirolom, oni žive u miru. Ako pokušaju da se oslobode, oni teško mogu izbeći anarhiju. ... Verujem da je uzrok sledeći. Regulisana sloboda nije moguća bez dobrog morala." (Protestantism and Catholicism in their bearing upon the Liberty and Prosperity of Nations, By Emile De Laveleye, 1876. page 30, 31, 52,)
"Želeći da uspostave federativni sistem, Meksikanci su uzeli kao uzor i gotovo potpuno preslikali savezni ustav svojih suseda Angloamerikanaca. Ali prenoseći kod sebe slovo zakona, nisu mogli istovremeno da prenesu i duh koji mu uliva život. ... Meksiko bez prestanka zapada iz anarhije u vojni despotizam, i iz vojnog despotizma u anarhiju. ... U kojem se delu sveta mogu naći plodnije pustinje, veće reke, neiscrpnija a nenačeta bogatstva nego u Južnoj Americi? Međutim, Južna Amerika ne može da podnese demokratiju. ... Španci i Portugalci osnovali su u Južnoj Americi velike naseobine koje su, otada, postale carstva. Građanski rat i despotizam pustoše danas po tim ogromnim oblastima. ... Ali kad sam zatim pažljivo ispitao društveno uređenje, lako sam otkrio da su Amerikanci uložili velike i uspešne napore da suzbiju slabosti ljudskog srca i da poprave te prirodne mane demokratije. ... Zakonodavci u demokratijama i svi čestiti i prosvećeni ljudi koji žive u demokratijama treba, dakle, da se bez prestanka trude da uzdižu duše i da ih upravljaju ka nebu." (Aleksis De Tokvil, Demokratija u Americi, 1835. god.)
Da bismo razumeli poreklo savremene demokratije, podsetićemo se primera engleske istorije, konkretno sukoba između kralja i parlamenta u 17. veku. Posle zlatnog doba kraljice Elizabete, na presto Engleske dolazi dinastija Stjuart, koja počinje sa represivnom politikom borbe protiv slobodarskih tekovina reformacije. Kao rezultat, tokom 17. veka Engleska dospeva u tešku moralnu i političku krizu. Znatan deo naroda, zastrašen vladavinom kralja Čarlsa I, postaje saučesnik u njegovom zlu, u idolopoklonstvu i svakom drugom nemoralu. Anglikanska vera, koja predstavlja tek delimičan povratak učenju Svetog pisma, zbog nedefinisanosti svog verovanja, nije bila sposobna da narod upozori na sve opasnosti uzdizanja vladara iznad ostalih ljudi. Ali, veća svetlost reformacije, koja je u Englesku došla preko jedne grane kalvinista, koju su prozvali puritancima, promovisala je svojim strogim načelima visoku svest o sopstvenoj odgovornosti i zato nezavisnost od svakog zemaljskog autoriteta.
Sama protestantska reformacija nastala je kao kritika katoličkog učenja, kao sistema koji čoveku pruža umirenje savesti i onda kada se za svoje grehe ne kaje, već ih iz straha samo sputava u ispoljavanju. Zastrašivanjem večnim mukama u paklu, crkva kod svojih vernika pobuđuje strah nečiste savesti kao motiv religiozne revnosti. Prvo crkva pobudi osećanje krivice, a zatim svojim vernicima kroz razne rituale i ispovesti pruži psihološku utehu koja im umiruje savest. Tako crkva živi od ljudskog grešenja.
Rezultat zastrašivanja je da ljudi svoje slabosti samo sputavaju u ispoljavanju i da zatim to isto licemerstvo represivnim putem nameću drugima. Pokušaj da se moral ljudi formira strahom od krivičnog gonjenja proizvodi iste posledice kao i zastrašivanje večnim mukama u paklu. Kada takve osobe, vide nekoga da čini ono što bi oni sami voleli da čine, ali ne smeju iz straha od kazne, oni prema njima ispoljavaju mržnju i sklonost ka nasilnom primoravanju na isto licemerstvo.
Licemeri su prirodno borci protiv građanskih sloboda, jer budući da ih shvataju kao izvor zla među ljudima, oni tako otkrivaju da bi i sami, bez spoljnjeg represivnog pritiska, popuštali u otvorenom ispoljavanju svojih slabosti. Ko god na silu usvaja moralne i kulturne vrednosti, on bi ih na silu i drugima nametao.
Zato su protestanti gledali na katoličanstvo više kao na političku nego na versku instituciju, koja je nemoćna da moral održava duhovnim, već jedino represivnim putem. Na sam strah nečiste savesti protestanti su gledali kao na dokaz neizmirenosti čoveka sa Bogom, a ne kao na dokaz nečije pobožnosti i bogostrašljivosti. Umesto represije strahom, protestantizam je uzdizao biblijsko rešenje problema greha u reformi unutrašnjih pokretačkih motiva, gde Bog svojim Duhom upisuje svoj zakon u ljudska srca: "Govori Gospod: metnuću zakon svoj u njih, i na srcu njihovom napisaću ga, i biću im Bog i oni će mi biti narod." (Jeremija 31,33)
Da ne bi postao svestan svoje samoobmane, katolik se plaši da sam misli svojom glavom što formira njegov kultni odnos prema papi i sveštenstvu. Crkva od njega zahteva slepu pokornost, te da posluša savete sveštenika čak i onda kada se oni protive i njegovom razumu i njegovim čulima. Jovan Lestvičnik tvrdi:
“Treba imati puno poverenje u one koji su u Gospodu na sebe preuzeli staranje o nama, makar i naredili nešto što je suprotno našem mišljenju i što se naizgled protivi našem spasenju.” (Sveti Jovan Lestvičnik, Lestvica 104)
Ignacije Lojola takođe zastupa:
"Mi svi možemo da budemo zajedno istog uma i saglasni sa samom crkvom; ako će ona bilo šta opisati kao crno, što našim očima izgleda kao belo, mi bi trebalo na isti način da tvrdimo da je crno." (Ignjacije Lojola, Pravila za razmišljanje sa Crkvom, Duhovne Vežbe, II)
Protestantizam je radio na masovnom opismenjavanju naroda da bi ljudi sami proučavali Sveto pismo i tako bili sačuvani od papskih zabluda, a naravno i od iskušenja sopstvenih srca. Papskih zabluda se protestanti nisu plašili, već su se trudili da ih razumeju da bi od njih bili sačuvani. Martin Luter je govorio:
“Želeo bih da svi oni koji nameravaju da propovedaju Jevanđelje marljivo iščitaju papske gadosti, njihove uredbe i knjige; i iznad svega, da temeljno razmotre strahote mise (...), kako bi se njihova savest naoružala i utvrdila za borbu protiv neprijatelja.” (Martin Luter, razgovori za stolom, 1566.)
U svojoj kritici katoličanstva puritanci su uzdigli autoritet Svetog pisma više nego anglikanci. U opomenama biblijskih proroka protiv iskušenja drevnog Izraela, oni su prepoznali odgovor na iskušenja svoga vremena, na moralnu krizu i na tragične posledice želje engleskog naroda da iznad sebe ima zemaljskog vladara. Kada su Jevreji tražili da imaju cara, Božji prorok ih je opominjao na posledice uzdizanja jednog čoveka iznad ostalih ljudi: “Uzimaće desetak od useva vaših i od vinograda vaših, i davaće dvoranima svojim i slugama svojim. ... Stada će vaša desetkovati i vi ćete mu biti robovi. Pa ćete onda vikati radi cara svojega, kojega izabraste sebi, ali vas Gospod neće onda uslišiti. Ali, narod ne hte poslušati reči Samuilovih, i rekoše: Ne, nego car neka bude nad nama, da budemo i mi kao svi narodi; i neka nam sudi car naš i ide pred nama i vodi naše ratove.” (1.Samuilova 8.gl.)
Takve biblijske opomene postaće temelj formiranja budućih demokratskih uređenja i parlamentarne monarhije, gde kralj može da ima jedino simboličnu funkciju. Kako su takvim svojim shvatanjima došli u sukob sa karakterom tadašnjeg engleskog društva i njegovom totalitarnom vladavinom, puritanci su krenuli da se masovno iseljavaju u Ameriku. U narodu se raširilo uverenje da kralj želi da ukine sve engleske slobode i da restaurira katoličku veru, pa su se puritanci i pripadnici drugih kalvinističkih sekti osećali kao stranci u rođenoj domovini. Iskvarenost društva je postala tolika, da je ugrožavala ispravno vaspitanje dece, koje su puritanci smatrali veoma bitnim, tako da u razlozima njihovog napuštanja Engleske u XVII veku čitamo sledeće tačke:
"Zemlja u kojoj živimo čini se sita stanovništva; čovek, najdragocenije od svih stvorenja, ima tu manju vrednost nego tlo pod njegovim nogama. Tegobnim teretom smatra se imati dece, suseda, prijatelja; siromasi se izbegavaju; čovek odbija od sebe ono što bi trebalo da je najveće milje ovoga sveta. Ljudi u svim pozivima teže da se obogate nedoličnim sredstvima, pa je čestitom čoveku teško da živi ugodno a i da ne okalja svoju čast. Škole u kojima se predaju nauke i veronauka tako su iskvarene da je većina dece, a često i ona najbolja, najosobitija, koja su budila najopravdanije nade, potpuno izopačena mnoštvom ružnih primera kojima su ta deca svedoci i razuzdanošću koja ih okružuju. ..." (R. Cotton Mather: Magnalia Christi Americana, or the ecclesiastical history of New-England, 1620—1698)
Godine 1835. Aleksis De Tokvil piše o puritancima:
"Verske i političke strasti koje su razdirale Britansko Carstvo za sve vreme vladavine Čarlsa I gonile su svake godine ka obalama Amerike nove rojeve pripadnika te sekte. Ti iseljenici, ili kako su sami sebe lepo zvali hodočasnici (Pilgrims), pripadali su onoj sekti u Engleskoj koja je zbog strogosti svojih načela nazvana puritanskom. Puritanizam nije bio samo verska doktrina; on se u mnogo čemu poistovećivao sa najapsolutnijim demokratskim i republikanskim načelima. Zbog toga je stekao najopasnije protivnike. Progonjeni od vlasti u otadžbini, pozleđivani, u strogosti svojih načela, svakodnevnim životom društva u kome su živeli, puritanci su potražili neku tako surovu i tako napuštenu zemlju na ovome svetu gde bi još bilo dopušteno živeti po svome i Bogu se moliti slobodno. Ukupna prosvećenost bila je među tim svetom srazmerno veća nego i u jednoj evropskoj naciji našeg doba. ... Ali ono što ih je naročito razlikovalo od svih drugih bio je sam cilj njihovog poduhvata. Nije nužda njih terala da napuste svoju zemlju; ostavljali su društveni položaj za kojim se moglo žaliti i sredstva koja su im obezbeđivala život; nisu prelazili u Novi svet ni zato da bi poboljšali svoj položaj ili da bi uvećali svoje bogatstvo; lišili su se miline života u zavičaju da bi se povinovali jednoj čisto intelektualnoj potrebi; izlažući se neizbežnim nevoljama u tuđini, hteli su da postignu trijumf jedne ideje. ... Demokratija o kakvoj se nije usudio ni sanjati antički svet istrgla se, razvijena i potpuna, usred starog feudalnog društva. Engleska vlada bez žaljenja je gledala to mnogobrojno iseljavanje, zadovoljna što od sebe udaljava klice nemira i elemente novih revolucija." (Demokratija u Americi)
Jedan član engleskog parlamenta koji se upravo spremio da emigrira u Ameriku bio je i Oliver Kromvel. Obeshrabren narodom koji se po njegovim rečima odrekao Boga, odlučio je da sa puritancima krene u formiranje jednog boljeg sveta ovde na zemlji, ali daleko preko okeana. No, nevolje koje su zadesile njegov narod nagnale su ga da u borbi za bolji svet ostane u Engleskoj. Kada je kralj Čarls I ukinuo parlament, pristalice parlamenta su digle revoluciju i izabrale Olivera Kromvela za njenog vođu. Posle prvih ratnih poraza, Kromvel je sproveo reformu svoje armije, promovišući načelo da će bolje proći sa manjinom sposobnih i duhovnih ljudi, nego sa velikim mnoštvom neukog i neprosvećenog naroda. To se pokazalo kao mudro rezonovanje. Kraljeva vojska je uskoro potučena, a sam kralj osuđen na smrtnu kaznu kao izdajnik svog naroda i parlamenta.
Preporučujem vam da pogledate ovaj igrani film o Oliveru Kromvelu koji te istorijske događaje prezentuje na istinit način:
https://vimeo.com/179624873 
No, budući da je tokom XIX veka zapadna civilizacija krenula putem dekadencije, pojam slobode menja svoje značenje. Borba za individualizam ličnosti, biva zamenjena borbom za individualizam velikog Ega. Sloboda se shvata kao pravo na greh, a ne kao pravo na dobro. Na taj način, nestali su moralni preduslovi koji su čuvali slobodu i demokratiju od njene zloupotrebe. Da bi se sprečilo pretvaranje društva u haos i anarhiju, uloga države iz dana u dan raste i sve se više meša u život pojedinca, kršeći sva prava ljudskog dostojanstva.
Nasuprot Tokvilovom opisu nekadašnjih Amerikanaca, gde zakon dopušta da se sve čini, a pobeđene slabosti srca oslobađaju čoveka iskušenja da sve učini, savremeni moral oslobađa čoveka od odgovornog rada na sebi, pa država svojim zakonikom mora, kao srednjevekovna crkva, da represivnim putem ljude sputava da zlo ne ispolje na međusobnu štetu. Srednjevekovni strah od svevidećeg Božjeg oka, koji neposlušnima preti večnim mukama u paklu, danas je samo zamenjen sa svevidećim okom državnog aparata koji neposlušnima preti krivičnim zakonikom. No, kada masa iskvarenih ljudi pređe kritični nivo, tada nema ko u vlasti da sprovodi pravni sistem, a da se sam neće kupiti i prodati, pa nastaje stanje slično latino-američkim državama gde se totalitarna vlast jednog trenutka slavi što je okončala anarhiju i bezvlašće, а sledećeg trenutka izaziva pobunu zbog sopstvene zloupotrebe svoje moći.
Pokušaj da se uzvišeni hrišćanski ideali reformacije sprovedu, ne više reformom mentaliteta naroda, već represijom moći, rezultovao je formiranjem raznih autoritarnih ideologija i pokreta. Pokušaj da se narod obuzda od zla, ne prosvetiteljstvom i reformacijom, već prisilom i manipulacijom jeste temelj u Bibliji prorečene simbioze države i otpale crkve, gde političari za svoje zle akcije traže pokriće crkve, a crkva umesto duhovne moći, traži političku moć nad svojim podanicima. Kada takav poredak bude gazio slobodu savesti i primoravao ljude da krše Božji zakon, tada će samo ljudi koji su ostvarili karakter sličan Oliveru Kromvelu biti u stanju da odbiju da se poklone zveri i da se odupru da prime njen žig na ruku ili na čelo.



Svaka čast za komentar, ali idemo pogledati sve te "časne", "uljuđene" i "moralne" zemlje:
Britansko Carstvo- najveće Carstvo u povijesti, odgovorno za početni genocid nad Indijancima, potpuni genocid nad Aboridžinima, genocid nad crncima u Africi, glavni trgovac opijuma i droga u Kini. Pokrštavalo porobljene narode moderniziranom verzijom križarskim ratova u obliku kolonijalizma i imperijalizma. Pod kontrolom vatikanske ispostave angelikanaca i pod dominacijom talmudista
Francuska - kolonijalno Carstvo koje je imalo podršku Vatikana u genocidima u Aziji i Africi, kao i u Sjevernoj Americi (teritorij sadašnje Louisiane), teški slugan Vatikana i talmudista.
Španjolska - kolonija Carstvo pod kontrolom Vatikana i talmudista, genocidi u Južnoj Americi nad Inkama i Aztecima
Portugal - kolonijalno Carstvo pod kontrolom Vatikana i talmudista, također genocidi u Južnoj Americi (Brazil)
Nizozemska - kolonijalno Carstvo, genocidi u Africi. Pod kontrolom Vatikana i talmudista.
Belgija - kolonijalno Carstvo, genocidi u Africi, pogotovo Leopold II. Pod kontrolom Vatikana i talmudista.
Luksemburg - Povezanost sa Luksemburgovcima, Habsburgovcima i vikarima tame u Rimu. Dovoljno rečeno.
Italija - Teška vatikansko-talmudska tvorevina, sjedište vikara tame, genocidi po Africi, fašizam, okupacija velikih dijelova Hrvatske.
Njemačka - kolonijalna sila i oni, Hitler, vatikansko-talmudska-protestantska kolonija.,
SAD - svjetski agresori pod teškom kontrolom britanske krune, vatikana i talmudista. Lonac za taljenje naroda i rasa.
Kina - komunistička supersila, novo kolonijalno carstvo u Africi, također u službi vatikana i talmudista, genocid nad Ujgurima, genocidi pod Maom sve do danas, spoj najgorih elementata komunizma-fašizma-nacizma i imperijalizma.
Rusija - neo-komunistička zemlja u kandžama KGB, glavna ispostava komunizma od 1918 - 1991 (naravno u sklopu SSSR-a), teški genocidi u vrijeme komunizma, novi svjetski policajac u Ameriku
Sve ove zemlje, kao i sve zemlje na svijetu, imaju krvavu prošlost.

Što se tiče Hrvatske, moramo biti razumni i hladne glave. 1918. Hrvatske dočekuje srpsku vojsku sa cvijećem, 1941. isto Nijemce sa cvijećem, 900 godina pod vatikanom (namjerno malim slovom), evo sad smo i britanska kolonija još od 1918. Kolonija EU, NATO i SAD-ea sa komunističkim orkestrom u Zagrebu dirigiranim iz Rusije i Kine. Srbi su barem sa britanskim agentima digli ustanak 1941., dio njih je bio i protiv Miloševića, Krajna se držala 4 godine dok je Milošević nije prodao, a ove sve mitomanije da su sve države svijeta masonske i zle, jedino izabrani narod Hrvati sami protiv svih su udbaške priče, kao i najveća laž da je Hrvatska pobijedila i obranila se, nema od toga ništa, vidi se danas gdje smo, na korak u provaliju, a jedini upisi protiv ovih argumenata će biti udarci ispod pojasa, diranje u nečije obitelji i bacanje laži i kleveta i pričanje stvari o kojima se nema pojma te umišljanja psihoanaliza (nešto što je GSP jednom ovdje meni išao prodavati), ismijavanja, ruganja, kao i "smiješne" poslovice o vuku i magarcu.



Jaka civilizacija dominira nad plemenom , a tko je pleme ako nismo mi od 3 i po milijuna ljudi . Zavađeni , podjeljeni na ove i one , susjeda susjedi bi cijanid podvalila u kafu . Nisi u pravu kakav srpski ustanak i sujeta plemenska , Srbi su zbog tog otpora zapadu nastradali , ali i zbog svojih zločina . Mi smo sličan narod njima , ali smo oportunisti koji su sreću imali još da su na toj zadnjoj stanici Zapada , odlučeno je da BIH i dalje nisu dio ekipe i zaista je tako . Odeš u BIH i dalje skroz drugi neki mentalitet , ljudi primitivnije žive , ljudi znaju bit ok , neki su extra , ali nisu civilizirani kao Zapad . Pusti ove mitomane što kažu da smo se mi sami obranili , da nije bilo pomoći Zapada mi bi bili izbrisani . Američki generali su procjenjivali da će Hrvatska pasti za max dva tjedna . Clinton se nije htio mješati radi izbora , nije htio kao sa balkancima imati posla . Da nismo imali dobre diplomate i stratege i povukli veze sa Zapada mi bi izgubili rat i pretrpili jaču štetu ljudstva i resursa i postali Velika Srbija . Zbog te mitomanije danas imaš tisuće udruga koje profitiraju na Domovinskom Ratu i razne tajkune ratne koji su u ratu i iza rata nikli kao gljive poslije kiše .

To što ti kažeš za Englesku i Ameriku da su radili zločine , takodjer Holandija , to je naravno istina , ali utjecaj tih civilizacija je DOBAR vs utjecaj Afrike i zaostalih Balkanaca takodjer . Indijanci su lovci kojima je trebala čitava sj .Amerika , ma vidi , što nebi došao euro gospodin u Ameriku i naselio se , ima mjesta i za Engleza i za Holandeza i Španjolca .. Ako nema napravit treba mjesta , gospoda protestanti su kupovali zemlju u Africi i Americi , pošteno platili zemlju i naseljavali se . Domoroci su ih napadali često i drsko i platili su zato nekad glavom ako bi se usudili ratovati . Lako je pobjediti zavađena plemena ako si civilizacija . Indija je najbolja bila dok su vladali Englezi , DA bilo je i zločina i nepravde - to NE podržavam . Ali činjenica je da je Englez unaprijedio Indiju , gori je Indijac na vlasti za Indijca nego Englez . Što neznači da se moraš i želiš osloniti na stranca , moraš sam imati vlast u svojoj državi i slobodu . Ali kad si pleme , onda ti dodje Zapadnjak i osvoji zemlju i vlada , a ti si sluga . To nam je kazna što smo kakvi jesmo .

Zapadnjaci danas su razvaljeni ateizmom , socijalizmom , konzumerizmom , istočnjačkom filozofijom , hedonizmom .. ali što je od nas ostalo , kakvi smo mi sa druge strane ? Prosječan ex ju stanovnik se guši u junk hrani , da imamo više love još bi više naručivali pizze itd . Vozamo auta i motore na kredit , vozaju se predobri auti za ovakvu ekonomiju , što znači da smo malograđansko društvo . Zapadnjak u odijelu ide na poso podzemnom željeznicom , trči iza posla 10 km , jede zdravo , u njih je sramota npr. pušit . Mi nismo zaslužili šansu da njih kritiziramo na strog način , a kamoli njihove pretke . Trebalo je hrabrosti i volje poći u novi svijet i zasnovati tamo kolonije , pa napraviti najjaču državu svijeta kasnije .


Gates je bio mali digitalni kameleon koji je postao komodski varan epidemiologije .
Mate 2
2021-04-11T15:45:22Z
Originally Posted by: Seven 

Originally Posted by: Mate 2 

Originally Posted by: Seven 

Piše Miloš Bogdanović

Dok danas živimo u svijetu političke korektnosti, gde se kritika greha shvata kao izvor nemira, protestantske narode je od XVI do XIX veka odlikovao ovakav duh samokritike, kakav Ljubomir Nenadović zapaža kod Nemaca i Engleza kao protestanata i poredi ih sa duhom Francuza (katolika):
"Nijedan narod ne izobličava sam svoje nedostatke i pogreške tako oštro kao Nemci. Francuz i same svoje pogreške hvali i lepom bojom prevlači. Nemac se i o svojim vrlinama sumnja i o njima skromno govori. Francuz, kada hvali svoj narod, on bira samo lepe reči. Francuska je sunce na nebu. Englez nigda vam ne hvali svoj narod; drži da mu nije potrebno dokazivati da je sunce svetlo. Nemac, za svaku nesreću koja postigne njega ili njegovu zemlju, krivi samo sebe. Francuz svagda obara krivicu na drugoga. Englez ne krivi nikoga, on ćuti, kao narod koji čita mnogo Bibliju, nalazi, da su to sve putevi Božjeg proviđenja, kojima se mora proći, pa bili oni uglađeni ili trnoviti.” (Ljubomir Nenadović, Sabrana dela)
No, krajem XIX veka dekadencija savremenog čoveka u hedonizam, učinila je neprikladnim i nepristojnim duh dobronamerne kritike i samokritike. Tako je politička korektnost uništila preduslov objektivnog demokratskog odlučivanja - javno mnjenje. U to vreme više nije bilo moderno govoriti o sebi kao grešnom, pa kada su ljudi prestali sa samokritikom koja je uslov odgovornog bitisanja, javila se jaka potreba za žutom štampom i vaskrsao je rasizam. Kada čovek više ne gleda u uzore iznad sebe da bi se ka njima menjao i napredovao, on onda zbog nečiste savesti mora da spusti pogled ispod sebe, da bi, baveći se prizorima koji su nazadni, sebe tešio i umirivao svoju savest da ima gorih od njega samog. Javne diskusije koje su u XVIII i XIX veku postojale po kafanama i salonima, prestale su tada da se bave gorućim životnim pitanjima, i pretvorila su se u mesta za zabavu. Popularni prosvetiteljski časopisi toga vremena (Tatler, Guardian, ...) koji su se dotle bavili pitanjima vaspitanja dece, problema alkoholizma, itd, pretvorili su se u trač štampu.
Danas su sva bitna pitanja tabuizirana i ljudi su postali do te mere nezreli za svaki moralni ukor, da se svaka kritika koja bi čoveka učinila svesnim potrebe za reformom motiva srca proglašava izvorom nemira i atakom na ljudsku ličnost jer je zapravo kritika velikog i razmaženog ljudskog Ega. Kao u srednjem veku, ljudi se osećaju ugroženo od strane kritičkog mišljenja i jedva bi dočekali da država represivnim putem ućutka svaki glas koji bi mogao da raskrinka njegove mehanizme samoobmane i da probudi njihovu ugušenu savest.
Zbog svega navedenog, možemo slobodno reći da je savremena zapadna demokratija pod velikim znakom pitanja, jer ljudi koji više nisu sposobni da na sebe preuzmu odgovornost objektivnog razmišljanja, diskutovanja i odlučivanja, nisu imuni na manipulaciju preko svojih sopstvenih slabosti karaktera i preko sopstvene neodgovornosti mišljenja. Da bi čovek mogao objektivno da sudi o bilo kom važnom pitanju, on mora svakodnevno da se bori protiv svojih slabosti karaktera koje ga čine subjektivnim u traženju odgovora na pitanje - šta istina zaista jeste. On mora da pobeđuje svoju sujetu, megalomaniju, gordost, bunt prema autoritetima, mržnju, zavist, sumnjičavost, potrebu da se odriče svoje odgovornosti i da je prebacuje na druge, i druge grehe. Ako te slabosti ne pobeđuje, on će preko njih biti izmanipulisan. Zato se ne može govoriti o funkcionisanju demokratije ako taj uslov nije ispunjen. To je razlog zašto ni grčka demokratija nije uspešno funkcionisala. Grčki filozof Protagora (486 - 411) je zapazio problemom narodne neprosvećenosti: "Što se tiče naroda, on ništa ne vidi, nego samo ponavlja ono što mu vođe kažu." (Protagora 3,17)
O značaju Jevanđelja za tekovine slobode i demokratije Habermas tvrdi sledeće:
"Univerzalistički egalitarizam, od kojeg su potekli ideali slobode i kolektivni život u solidarnosti, autonomno vođenje života i emancipacija, individualna moralnost savesti, ljudska prava i demokratija, jesu direktno nasleđe Judejske etike pravde i Hrišćanske etike ljubavi. ... Do danas, ne postoji alternativa tome." (Jirgen Habermas - "Vreme Tranzicija", Politi Press, 2006, str 150-151)
Zato što je protestantizam, uzdizanjem Jevanđelja navodio ljude da na sebe preuzmu odgovornost za sopstveno mišljenje i odlučivanje, i borbu protiv ličnih greha proglasio uslovom svakog blagoslova, moderna demokratija se pojavila isključivo u protestantskim narodima. U Wikipediji pod pojmom "Demokratija" čitamo o poreklu moderne demokratije insert iz Bertesmanovog leksikona:
"Moderna demokratija izrasla je najpre iz kalvinističkih ubeđenja 17. veka, posebno u Škotskoj, Engleskoj i Holandiji..." (Bertelsmann Leksikon, 1997)
No, pokušaj neprotestantskih naroda da kopiraju protestantska društvena uređenja, bez unutrašnje reforme mentaliteta naroda, rezultuje zloupotrebom demokratskih sloboda i nastajanjem anarhije, što odmah potom desničarske snage koriste kao izgovor za uvođenje svojih diktatura.
"Reformacija je unapredila narode koji su je usvojili, omogućavajući im da osnuju slobodne institucije, dok katolicizam vodi do despotizma ili anarhije, a često naizmenično do jednog i drugog. Demokratska vlada je prirodna vlada protestantskih naroda. Despotska vlada je u prirodi katoličkih naroda. ... Protestanti poštuju i zakon i autoritet. Katolici, nesposobni i da osnuju slobodu, i da žive bez nje, čine despotizam neophodnim... Kada zlo dostigne svoj vrhunac, zemlja oscilira između anarhije i despotizma, iscrpe svu svoju snagu u borbi nepomirljivih stranaka. ... Samo potpunim potčinjavanjem Rimu, kao što je ranije bio slučaj sa Španijom, a sada sa Tirolom, oni žive u miru. Ako pokušaju da se oslobode, oni teško mogu izbeći anarhiju. ... Verujem da je uzrok sledeći. Regulisana sloboda nije moguća bez dobrog morala." (Protestantism and Catholicism in their bearing upon the Liberty and Prosperity of Nations, By Emile De Laveleye, 1876. page 30, 31, 52,)
"Želeći da uspostave federativni sistem, Meksikanci su uzeli kao uzor i gotovo potpuno preslikali savezni ustav svojih suseda Angloamerikanaca. Ali prenoseći kod sebe slovo zakona, nisu mogli istovremeno da prenesu i duh koji mu uliva život. ... Meksiko bez prestanka zapada iz anarhije u vojni despotizam, i iz vojnog despotizma u anarhiju. ... U kojem se delu sveta mogu naći plodnije pustinje, veće reke, neiscrpnija a nenačeta bogatstva nego u Južnoj Americi? Međutim, Južna Amerika ne može da podnese demokratiju. ... Španci i Portugalci osnovali su u Južnoj Americi velike naseobine koje su, otada, postale carstva. Građanski rat i despotizam pustoše danas po tim ogromnim oblastima. ... Ali kad sam zatim pažljivo ispitao društveno uređenje, lako sam otkrio da su Amerikanci uložili velike i uspešne napore da suzbiju slabosti ljudskog srca i da poprave te prirodne mane demokratije. ... Zakonodavci u demokratijama i svi čestiti i prosvećeni ljudi koji žive u demokratijama treba, dakle, da se bez prestanka trude da uzdižu duše i da ih upravljaju ka nebu." (Aleksis De Tokvil, Demokratija u Americi, 1835. god.)
Da bismo razumeli poreklo savremene demokratije, podsetićemo se primera engleske istorije, konkretno sukoba između kralja i parlamenta u 17. veku. Posle zlatnog doba kraljice Elizabete, na presto Engleske dolazi dinastija Stjuart, koja počinje sa represivnom politikom borbe protiv slobodarskih tekovina reformacije. Kao rezultat, tokom 17. veka Engleska dospeva u tešku moralnu i političku krizu. Znatan deo naroda, zastrašen vladavinom kralja Čarlsa I, postaje saučesnik u njegovom zlu, u idolopoklonstvu i svakom drugom nemoralu. Anglikanska vera, koja predstavlja tek delimičan povratak učenju Svetog pisma, zbog nedefinisanosti svog verovanja, nije bila sposobna da narod upozori na sve opasnosti uzdizanja vladara iznad ostalih ljudi. Ali, veća svetlost reformacije, koja je u Englesku došla preko jedne grane kalvinista, koju su prozvali puritancima, promovisala je svojim strogim načelima visoku svest o sopstvenoj odgovornosti i zato nezavisnost od svakog zemaljskog autoriteta.
Sama protestantska reformacija nastala je kao kritika katoličkog učenja, kao sistema koji čoveku pruža umirenje savesti i onda kada se za svoje grehe ne kaje, već ih iz straha samo sputava u ispoljavanju. Zastrašivanjem večnim mukama u paklu, crkva kod svojih vernika pobuđuje strah nečiste savesti kao motiv religiozne revnosti. Prvo crkva pobudi osećanje krivice, a zatim svojim vernicima kroz razne rituale i ispovesti pruži psihološku utehu koja im umiruje savest. Tako crkva živi od ljudskog grešenja.
Rezultat zastrašivanja je da ljudi svoje slabosti samo sputavaju u ispoljavanju i da zatim to isto licemerstvo represivnim putem nameću drugima. Pokušaj da se moral ljudi formira strahom od krivičnog gonjenja proizvodi iste posledice kao i zastrašivanje večnim mukama u paklu. Kada takve osobe, vide nekoga da čini ono što bi oni sami voleli da čine, ali ne smeju iz straha od kazne, oni prema njima ispoljavaju mržnju i sklonost ka nasilnom primoravanju na isto licemerstvo.
Licemeri su prirodno borci protiv građanskih sloboda, jer budući da ih shvataju kao izvor zla među ljudima, oni tako otkrivaju da bi i sami, bez spoljnjeg represivnog pritiska, popuštali u otvorenom ispoljavanju svojih slabosti. Ko god na silu usvaja moralne i kulturne vrednosti, on bi ih na silu i drugima nametao.
Zato su protestanti gledali na katoličanstvo više kao na političku nego na versku instituciju, koja je nemoćna da moral održava duhovnim, već jedino represivnim putem. Na sam strah nečiste savesti protestanti su gledali kao na dokaz neizmirenosti čoveka sa Bogom, a ne kao na dokaz nečije pobožnosti i bogostrašljivosti. Umesto represije strahom, protestantizam je uzdizao biblijsko rešenje problema greha u reformi unutrašnjih pokretačkih motiva, gde Bog svojim Duhom upisuje svoj zakon u ljudska srca: "Govori Gospod: metnuću zakon svoj u njih, i na srcu njihovom napisaću ga, i biću im Bog i oni će mi biti narod." (Jeremija 31,33)
Da ne bi postao svestan svoje samoobmane, katolik se plaši da sam misli svojom glavom što formira njegov kultni odnos prema papi i sveštenstvu. Crkva od njega zahteva slepu pokornost, te da posluša savete sveštenika čak i onda kada se oni protive i njegovom razumu i njegovim čulima. Jovan Lestvičnik tvrdi:
“Treba imati puno poverenje u one koji su u Gospodu na sebe preuzeli staranje o nama, makar i naredili nešto što je suprotno našem mišljenju i što se naizgled protivi našem spasenju.” (Sveti Jovan Lestvičnik, Lestvica 104)
Ignacije Lojola takođe zastupa:
"Mi svi možemo da budemo zajedno istog uma i saglasni sa samom crkvom; ako će ona bilo šta opisati kao crno, što našim očima izgleda kao belo, mi bi trebalo na isti način da tvrdimo da je crno." (Ignjacije Lojola, Pravila za razmišljanje sa Crkvom, Duhovne Vežbe, II)
Protestantizam je radio na masovnom opismenjavanju naroda da bi ljudi sami proučavali Sveto pismo i tako bili sačuvani od papskih zabluda, a naravno i od iskušenja sopstvenih srca. Papskih zabluda se protestanti nisu plašili, već su se trudili da ih razumeju da bi od njih bili sačuvani. Martin Luter je govorio:
“Želeo bih da svi oni koji nameravaju da propovedaju Jevanđelje marljivo iščitaju papske gadosti, njihove uredbe i knjige; i iznad svega, da temeljno razmotre strahote mise (...), kako bi se njihova savest naoružala i utvrdila za borbu protiv neprijatelja.” (Martin Luter, razgovori za stolom, 1566.)
U svojoj kritici katoličanstva puritanci su uzdigli autoritet Svetog pisma više nego anglikanci. U opomenama biblijskih proroka protiv iskušenja drevnog Izraela, oni su prepoznali odgovor na iskušenja svoga vremena, na moralnu krizu i na tragične posledice želje engleskog naroda da iznad sebe ima zemaljskog vladara. Kada su Jevreji tražili da imaju cara, Božji prorok ih je opominjao na posledice uzdizanja jednog čoveka iznad ostalih ljudi: “Uzimaće desetak od useva vaših i od vinograda vaših, i davaće dvoranima svojim i slugama svojim. ... Stada će vaša desetkovati i vi ćete mu biti robovi. Pa ćete onda vikati radi cara svojega, kojega izabraste sebi, ali vas Gospod neće onda uslišiti. Ali, narod ne hte poslušati reči Samuilovih, i rekoše: Ne, nego car neka bude nad nama, da budemo i mi kao svi narodi; i neka nam sudi car naš i ide pred nama i vodi naše ratove.” (1.Samuilova 8.gl.)
Takve biblijske opomene postaće temelj formiranja budućih demokratskih uređenja i parlamentarne monarhije, gde kralj može da ima jedino simboličnu funkciju. Kako su takvim svojim shvatanjima došli u sukob sa karakterom tadašnjeg engleskog društva i njegovom totalitarnom vladavinom, puritanci su krenuli da se masovno iseljavaju u Ameriku. U narodu se raširilo uverenje da kralj želi da ukine sve engleske slobode i da restaurira katoličku veru, pa su se puritanci i pripadnici drugih kalvinističkih sekti osećali kao stranci u rođenoj domovini. Iskvarenost društva je postala tolika, da je ugrožavala ispravno vaspitanje dece, koje su puritanci smatrali veoma bitnim, tako da u razlozima njihovog napuštanja Engleske u XVII veku čitamo sledeće tačke:
"Zemlja u kojoj živimo čini se sita stanovništva; čovek, najdragocenije od svih stvorenja, ima tu manju vrednost nego tlo pod njegovim nogama. Tegobnim teretom smatra se imati dece, suseda, prijatelja; siromasi se izbegavaju; čovek odbija od sebe ono što bi trebalo da je najveće milje ovoga sveta. Ljudi u svim pozivima teže da se obogate nedoličnim sredstvima, pa je čestitom čoveku teško da živi ugodno a i da ne okalja svoju čast. Škole u kojima se predaju nauke i veronauka tako su iskvarene da je većina dece, a često i ona najbolja, najosobitija, koja su budila najopravdanije nade, potpuno izopačena mnoštvom ružnih primera kojima su ta deca svedoci i razuzdanošću koja ih okružuju. ..." (R. Cotton Mather: Magnalia Christi Americana, or the ecclesiastical history of New-England, 1620—1698)
Godine 1835. Aleksis De Tokvil piše o puritancima:
"Verske i političke strasti koje su razdirale Britansko Carstvo za sve vreme vladavine Čarlsa I gonile su svake godine ka obalama Amerike nove rojeve pripadnika te sekte. Ti iseljenici, ili kako su sami sebe lepo zvali hodočasnici (Pilgrims), pripadali su onoj sekti u Engleskoj koja je zbog strogosti svojih načela nazvana puritanskom. Puritanizam nije bio samo verska doktrina; on se u mnogo čemu poistovećivao sa najapsolutnijim demokratskim i republikanskim načelima. Zbog toga je stekao najopasnije protivnike. Progonjeni od vlasti u otadžbini, pozleđivani, u strogosti svojih načela, svakodnevnim životom društva u kome su živeli, puritanci su potražili neku tako surovu i tako napuštenu zemlju na ovome svetu gde bi još bilo dopušteno živeti po svome i Bogu se moliti slobodno. Ukupna prosvećenost bila je među tim svetom srazmerno veća nego i u jednoj evropskoj naciji našeg doba. ... Ali ono što ih je naročito razlikovalo od svih drugih bio je sam cilj njihovog poduhvata. Nije nužda njih terala da napuste svoju zemlju; ostavljali su društveni položaj za kojim se moglo žaliti i sredstva koja su im obezbeđivala život; nisu prelazili u Novi svet ni zato da bi poboljšali svoj položaj ili da bi uvećali svoje bogatstvo; lišili su se miline života u zavičaju da bi se povinovali jednoj čisto intelektualnoj potrebi; izlažući se neizbežnim nevoljama u tuđini, hteli su da postignu trijumf jedne ideje. ... Demokratija o kakvoj se nije usudio ni sanjati antički svet istrgla se, razvijena i potpuna, usred starog feudalnog društva. Engleska vlada bez žaljenja je gledala to mnogobrojno iseljavanje, zadovoljna što od sebe udaljava klice nemira i elemente novih revolucija." (Demokratija u Americi)
Jedan član engleskog parlamenta koji se upravo spremio da emigrira u Ameriku bio je i Oliver Kromvel. Obeshrabren narodom koji se po njegovim rečima odrekao Boga, odlučio je da sa puritancima krene u formiranje jednog boljeg sveta ovde na zemlji, ali daleko preko okeana. No, nevolje koje su zadesile njegov narod nagnale su ga da u borbi za bolji svet ostane u Engleskoj. Kada je kralj Čarls I ukinuo parlament, pristalice parlamenta su digle revoluciju i izabrale Olivera Kromvela za njenog vođu. Posle prvih ratnih poraza, Kromvel je sproveo reformu svoje armije, promovišući načelo da će bolje proći sa manjinom sposobnih i duhovnih ljudi, nego sa velikim mnoštvom neukog i neprosvećenog naroda. To se pokazalo kao mudro rezonovanje. Kraljeva vojska je uskoro potučena, a sam kralj osuđen na smrtnu kaznu kao izdajnik svog naroda i parlamenta.
Preporučujem vam da pogledate ovaj igrani film o Oliveru Kromvelu koji te istorijske događaje prezentuje na istinit način:
https://vimeo.com/179624873 
No, budući da je tokom XIX veka zapadna civilizacija krenula putem dekadencije, pojam slobode menja svoje značenje. Borba za individualizam ličnosti, biva zamenjena borbom za individualizam velikog Ega. Sloboda se shvata kao pravo na greh, a ne kao pravo na dobro. Na taj način, nestali su moralni preduslovi koji su čuvali slobodu i demokratiju od njene zloupotrebe. Da bi se sprečilo pretvaranje društva u haos i anarhiju, uloga države iz dana u dan raste i sve se više meša u život pojedinca, kršeći sva prava ljudskog dostojanstva.
Nasuprot Tokvilovom opisu nekadašnjih Amerikanaca, gde zakon dopušta da se sve čini, a pobeđene slabosti srca oslobađaju čoveka iskušenja da sve učini, savremeni moral oslobađa čoveka od odgovornog rada na sebi, pa država svojim zakonikom mora, kao srednjevekovna crkva, da represivnim putem ljude sputava da zlo ne ispolje na međusobnu štetu. Srednjevekovni strah od svevidećeg Božjeg oka, koji neposlušnima preti večnim mukama u paklu, danas je samo zamenjen sa svevidećim okom državnog aparata koji neposlušnima preti krivičnim zakonikom. No, kada masa iskvarenih ljudi pređe kritični nivo, tada nema ko u vlasti da sprovodi pravni sistem, a da se sam neće kupiti i prodati, pa nastaje stanje slično latino-američkim državama gde se totalitarna vlast jednog trenutka slavi što je okončala anarhiju i bezvlašće, а sledećeg trenutka izaziva pobunu zbog sopstvene zloupotrebe svoje moći.
Pokušaj da se uzvišeni hrišćanski ideali reformacije sprovedu, ne više reformom mentaliteta naroda, već represijom moći, rezultovao je formiranjem raznih autoritarnih ideologija i pokreta. Pokušaj da se narod obuzda od zla, ne prosvetiteljstvom i reformacijom, već prisilom i manipulacijom jeste temelj u Bibliji prorečene simbioze države i otpale crkve, gde političari za svoje zle akcije traže pokriće crkve, a crkva umesto duhovne moći, traži političku moć nad svojim podanicima. Kada takav poredak bude gazio slobodu savesti i primoravao ljude da krše Božji zakon, tada će samo ljudi koji su ostvarili karakter sličan Oliveru Kromvelu biti u stanju da odbiju da se poklone zveri i da se odupru da prime njen žig na ruku ili na čelo.



Svaka čast za komentar, ali idemo pogledati sve te "časne", "uljuđene" i "moralne" zemlje:
Britansko Carstvo- najveće Carstvo u povijesti, odgovorno za početni genocid nad Indijancima, potpuni genocid nad Aboridžinima, genocid nad crncima u Africi, glavni trgovac opijuma i droga u Kini. Pokrštavalo porobljene narode moderniziranom verzijom križarskim ratova u obliku kolonijalizma i imperijalizma. Pod kontrolom vatikanske ispostave angelikanaca i pod dominacijom talmudista
Francuska - kolonijalno Carstvo koje je imalo podršku Vatikana u genocidima u Aziji i Africi, kao i u Sjevernoj Americi (teritorij sadašnje Louisiane), teški slugan Vatikana i talmudista.
Španjolska - kolonija Carstvo pod kontrolom Vatikana i talmudista, genocidi u Južnoj Americi nad Inkama i Aztecima
Portugal - kolonijalno Carstvo pod kontrolom Vatikana i talmudista, također genocidi u Južnoj Americi (Brazil)
Nizozemska - kolonijalno Carstvo, genocidi u Africi. Pod kontrolom Vatikana i talmudista.
Belgija - kolonijalno Carstvo, genocidi u Africi, pogotovo Leopold II. Pod kontrolom Vatikana i talmudista.
Luksemburg - Povezanost sa Luksemburgovcima, Habsburgovcima i vikarima tame u Rimu. Dovoljno rečeno.
Italija - Teška vatikansko-talmudska tvorevina, sjedište vikara tame, genocidi po Africi, fašizam, okupacija velikih dijelova Hrvatske.
Njemačka - kolonijalna sila i oni, Hitler, vatikansko-talmudska-protestantska kolonija.,
SAD - svjetski agresori pod teškom kontrolom britanske krune, vatikana i talmudista. Lonac za taljenje naroda i rasa.
Kina - komunistička supersila, novo kolonijalno carstvo u Africi, također u službi vatikana i talmudista, genocid nad Ujgurima, genocidi pod Maom sve do danas, spoj najgorih elementata komunizma-fašizma-nacizma i imperijalizma.
Rusija - neo-komunistička zemlja u kandžama KGB, glavna ispostava komunizma od 1918 - 1991 (naravno u sklopu SSSR-a), teški genocidi u vrijeme komunizma, novi svjetski policajac u Ameriku
Sve ove zemlje, kao i sve zemlje na svijetu, imaju krvavu prošlost.

Što se tiče Hrvatske, moramo biti razumni i hladne glave. 1918. Hrvatske dočekuje srpsku vojsku sa cvijećem, 1941. isto Nijemce sa cvijećem, 900 godina pod vatikanom (namjerno malim slovom), evo sad smo i britanska kolonija još od 1918. Kolonija EU, NATO i SAD-ea sa komunističkim orkestrom u Zagrebu dirigiranim iz Rusije i Kine. Srbi su barem sa britanskim agentima digli ustanak 1941., dio njih je bio i protiv Miloševića, Krajna se držala 4 godine dok je Milošević nije prodao, a ove sve mitomanije da su sve države svijeta masonske i zle, jedino izabrani narod Hrvati sami protiv svih su udbaške priče, kao i najveća laž da je Hrvatska pobijedila i obranila se, nema od toga ništa, vidi se danas gdje smo, na korak u provaliju, a jedini upisi protiv ovih argumenata će biti udarci ispod pojasa, diranje u nečije obitelji i bacanje laži i kleveta i pričanje stvari o kojima se nema pojma te umišljanja psihoanaliza (nešto što je GSP jednom ovdje meni išao prodavati), ismijavanja, ruganja, kao i "smiješne" poslovice o vuku i magarcu.



Jaka civilizacija dominira nad plemenom , a tko je pleme ako nismo mi od 3 i po milijuna ljudi . Zavađeni , podjeljeni na ove i one , susjeda susjedi bi cijanid podvalila u kafu . Nisi u pravu kakav srpski ustanak i sujeta plemenska , Srbi su zbog tog otpora zapadu nastradali , ali i zbog svojih zločina . Mi smo sličan narod njima , ali smo oportunisti koji su sreću imali još da su na toj zadnjoj stanici Zapada , odlučeno je da BIH i dalje nisu dio ekipe i zaista je tako . Odeš u BIH i dalje skroz drugi neki mentalitet , ljudi primitivnije žive , ljudi znaju bit ok , neki su extra , ali nisu civilizirani kao Zapad . Pusti ove mitomane što kažu da smo se mi sami obranili , da nije bilo pomoći Zapada mi bi bili izbrisani . Američki generali su procjenjivali da će Hrvatska pasti za max dva tjedna . Clinton se nije htio mješati radi izbora , nije htio kao sa balkancima imati posla . Da nismo imali dobre diplomate i stratege i povukli veze sa Zapada mi bi izgubili rat i pretrpili jaču štetu ljudstva i resursa i postali Velika Srbija . Zbog te mitomanije danas imaš tisuće udruga koje profitiraju na Domovinskom Ratu i razne tajkune ratne koji su u ratu i iza rata nikli kao gljive poslije kiše .

To što ti kažeš za Englesku i Ameriku da su radili zločine , takodjer Holandija , to je naravno istina , ali utjecaj tih civilizacija je DOBAR vs utjecaj Afrike i zaostalih Balkanaca takodjer . Indijanci su lovci kojima je trebala čitava sj .Amerika , ma vidi , što nebi došao euro gospodin u Ameriku i naselio se , ima mjesta i za Engleza i za Holandeza i Španjolca .. Ako nema napravit treba mjesta , gospoda protestanti su kupovali zemlju u Africi i Americi , pošteno platili zemlju i naseljavali se . Domoroci su ih napadali često i drsko i platili su zato nekad glavom ako bi se usudili ratovati . Lako je pobjediti zavađena plemena ako si civilizacija . Indija je najbolja bila dok su vladali Englezi , DA bilo je i zločina i nepravde - to NE podržavam . Ali činjenica je da je Englez unaprijedio Indiju , gori je Indijac na vlasti za Indijca nego Englez . Što neznači da se moraš i želiš osloniti na stranca , moraš sam imati vlast u svojoj državi i slobodu . Ali kad si pleme , onda ti dodje Zapadnjak i osvoji zemlju i vlada , a ti si sluga . To nam je kazna što smo kakvi jesmo .

Zapadnjaci danas su razvaljeni ateizmom , socijalizmom , konzumerizmom , istočnjačkom filozofijom , hedonizmom .. ali što je od nas ostalo , kakvi smo mi sa druge strane ? Prosječan ex ju stanovnik se guši u junk hrani , da imamo više love još bi više naručivali pizze itd . Vozamo auta i motore na kredit , vozaju se predobri auti za ovakvu ekonomiju , što znači da smo malograđansko društvo . Zapadnjak u odijelu ide na poso podzemnom željeznicom , trči iza posla 10 km , jede zdravo , u njih je sramota npr. pušit . Mi nismo zaslužili šansu da njih kritiziramo na strog način , a kamoli njihove pretke . Trebalo je hrabrosti i volje poći u novi svijet i zasnovati tamo kolonije , pa napraviti najjaču državu svijeta kasnije .



👍👍👍

Mate 2
2021-04-11T17:25:18Z
Samo se ne bih složio da su bijelci jedini nositelji civilizacije, evo stari Egipat i Kina, kao i Maurska civilizacija na Pirinejskom poluotoku, upravo Maurska saznanja su izvukla Europu iz vatikanske zaglupljenosti i dominacije u renesansu i kasnije u novi vijek, islamski svijet je dugo vremena bio daleko ispred Europe po znanosti, medicini i tehnologiji, ali ovo što se podmeće kao da su samo bijelci bili robovlasnici, nije istina, crnci su crnce prodavali još u Africi, Otomani su porobljavali na svim svojim područjima i njihovo brodovlje je išlo sve do Irske i hvatalo robove i dovozilo ih u Alžir i Libiju, Kazari su porobljavali Slavene i Bugare, sama riječ Slaven dolazi od riječi slave, sciavi (rob) koliko smo bili porobljavani, a sav taj "napredak" tih civilizacija nije vrijedio svih žrtava kolonijalnih ratova i imperijalizama, a Indija je i dan danas dio britanske krune, isto kao i Australija, Južna Afrika, Kanada i niz drugih teritorija. A pogledaj današnji kolonijalizam Afrike od strane komunističke Kine, već je pola Afrike kolonizirano od strane Kineza i već su međurasni brakovi postali uobičajeni, crnci su radna snaga, a Kinezi nadzornici. Što se tiče oportunizma, mislim da su tu Srbi daleko veći oportunisti nego mi i imaju daleko jaču diplomaciju, oni odabiru i mijenjaju strane ovisno o njihovim snagama, a ne kao Hrvati do sloma uz iste, i zato su oni uvijek na pobjedničkoj, a mi na gubitničkoj strani, i tu im se naravno treba skinuti kapa.
Seven
2021-04-11T19:28:33Z
Originally Posted by: Mate 2 

Samo se ne bih složio da su bijelci jedini nositelji civilizacije, evo stari Egipat i Kina, kao i Maurska civilizacija na Pirinejskom poluotoku, upravo Maurska saznanja su izvukla Europu iz vatikanske zaglupljenosti i dominacije u renesansu i kasnije u novi vijek, islamski svijet je dugo vremena bio daleko ispred Europe po znanosti, medicini i tehnologiji, ali ovo što se podmeće kao da su samo bijelci bili robovlasnici, nije istina, crnci su crnce prodavali još u Africi, Otomani su porobljavali na svim svojim područjima i njihovo brodovlje je išlo sve do Irske i hvatalo robove i dovozilo ih u Alžir i Libiju, Kazari su porobljavali Slavene i Bugare, sama riječ Slaven dolazi od riječi slave, sciavi (rob) koliko smo bili porobljavani, a sav taj "napredak" tih civilizacija nije vrijedio svih žrtava kolonijalnih ratova i imperijalizama, a Indija je i dan danas dio britanske krune, isto kao i Australija, Južna Afrika, Kanada i niz drugih teritorija. A pogledaj današnji kolonijalizam Afrike od strane komunističke Kine, već je pola Afrike kolonizirano od strane Kineza i već su međurasni brakovi postali uobičajeni, crnci su radna snaga, a Kinezi nadzornici. Što se tiče oportunizma, mislim da su tu Srbi daleko veći oportunisti nego mi i imaju daleko jaču diplomaciju, oni odabiru i mijenjaju strane ovisno o njihovim snagama, a ne kao Hrvati do sloma uz iste, i zato su oni uvijek na pobjedničkoj, a mi na gubitničkoj strani, i tu im se naravno treba skinuti kapa.



Nisu sjeverni narodi prva ni jedina civilizacija naravno , Sumerani su bili prva civilizacija , bili su bijeli ljudi , ali ne tipični lily white , nego baš skroz nešto netipično , maslinasto , južno mediteranski dolje u Sumeru i Akkadu , a iznad svega bjehu ratnici ! da ih Egipat nije pobjedio Sumerani bi postali velika sila . Činjenica je da crna braća nisu nikad imali civilizaciju , južnoamerikanci jesu , svi ostali osim crne braće su imali i azijati i indijanci južne Amerike i sjever afrike semićani i arapi i Feničani ovdje blizu nas itd ..ali samo je bijeli protestant bio slobodan i prosperitetan , kralj mu je bio sluga , a papu nisu ni imali poviše sebe , nego Boga na Nebu samo u religijskim autoritetima . JEDINO i isključivo samo preko Biblije se jedan narod može osloboditi , to je nepobitna činjenica koju smo naučili iz Povijesti koja je učiteljica života ! Germani koje su Rimljani nazivali barbarima jer kao loša je klima , prema Tacitu pa German nema onu toplinu koja se dobiva na jugu , pa je German isključivo barbarin i ratoboran , stoga nemaju civilizaciju . Ali varao se Tacit , protestantizam je srednjoj i sjevernoj i zapadnoj Europi , Americi , Kanadi dao prosperitet . To jest Bog i sila odozgor su im dali blagoslov i postali su i ostali do dan danas najbolje zemlje i najbolji narodi svijeta . Iako su sada blijede sjene svojih predaka ..ali i to je dovoljno da budu veće face od nas . U pravim stvarima , jer balkanac ne ide do kraja , sujeta plane i ugasi se brzo , dok zapadnjak usred NY ima pravdu , gradonačelnik NY plaća kazne i gubi na sudu i daje otkaz pri najmanjoj aferi . Ali daleko od toga da je na zapadu idealno i da teče med i mlijeko .

Gates je bio mali digitalni kameleon koji je postao komodski varan epidemiologije .
Mate 2
2021-04-12T09:28:40Z
Protestantizam i Biblija nisu ništa drugo nego kontrolni mehanizmi, po djelima ih se prepoznali kakvi su. Oni su dobri za agresore, koji se toga usput uopće nisu držali, samo im je trebalo nešto da se oslobode potpune vatikanske prevlasti, a katastrofa za napadnute. Protestantizam je još veća paulijanština-saulijanština (isto sve teška izmišljotina) nego katoličanstvo, a najveći apsurd te doktrine je vjera bez djela, znači inertnost i nerad, čitavo kršćanstvo je ustvari proto-komunizam. Protestanti kao koriste svoje Biblije tako da su izbacili ono što im ne paše, a gotovo sve što im je ostalo su naslijedili iz Vatikana, a njihov sukob je podjela plijena, ništa više, ništa manje. Pogledaj kakav je protestantizam i koliko ima sekti i denominacija, svatko tumači Bibliju na svoj način i svatko vuče na svoju stranu, bez ikakvog reda, autoriteta i odgovornosti, i prevladava sektaštvo i podjele. Pa SAD nacija nastala na ropstvu se diči svojim protestantizmom, koje je to izvuklo iz novog zavjeta kroz naslijeđe starog zavjeta, kao i davanje poreza caru, bespogovorno slušanje vlasti, plaćanje i tovljenje svojih pastira, koji brane ovce od vukova samo zato da ih oni mogu pojesti, eto o čemu se radi, kakva briga o ovcama, one su samo plijen, a hoće li biti vuka ili pastira, posve je svejedno za njih na kraju. Kad se svi diče pravom držanja oružja u Americi, neka pogledaju Pakistan, Pakistanci sami proizvode svoje oružje i municiju i sami su naoružani, a u Americi je državni monopol i sve veće razoružavanje naroda. Kolika je samo razlika između bogatih i siromašnih u Americi i kolika je tamo ekspolatacija, a sve u interesu kao države, države su tvorevine u kojima uvijek na vrh i na površinu izbijaju psihopati željni moći i slave, egomanijaci, megalomani, uhljebi, paraziti i neradnici i koji sišu narod poput pijavica i koji bi sve dali za moć i poziciju.
Similar Topics
Users browsing this topic